Thread by @elisbektas

писац и његови страхови

питање односа измеџу писца и његових страхова једно је од оних конплексних и слојевитих питања на која се неморе понудит коначни и тачан одговор те га стога ја нечу ни покушат дават веч чу само казат дае псиац без свиести о властитим страховима надмена

будалетина ко штое онај кои пориче постојање властитих страхова обични преварант и пехливан а онај кои се препусти загрљају своих страхова нит је писац нит је инсан веч одњега испане нешто нако ко јергович недо драги бог никоме. меџу моим страховима у погледу писања можда су

најважниа она два од коих ме један приечи да се нестровалим у манир и тако да постанем литерарни естаблишмент а моје писање да престане бит непремостива брана отуџења од руље и тај страх је благородан и замене и за књижевнос па и за руљу ал онај други страх понекад се знаде

устобочит ко какав паладин на улазу у скривене одаје властитог писања јер дае то страх од покушаја да жемске ликове у свом писању покушам створит онако ко мушке које стварам с приличном лахкочом. тај је страх плод мог увиерења да писање мора извират из искуства а не из лектире а

како у искуству немам садржано и бивање жемском то могу писат само о властитом доживљају жемских бича без претемзие да читаоца убиедим какое то жемско биче одиста тако каким га ја доживљавам. немојте мислит дасам ја једини писац кои се мучио са таким страхом јер да су пред њим

тиеком повиести поклекли многи писци које спаја једна заједничка одлика а тое поштење вишег реда и одсуство претемциозности. сусрет са велким жемским ликовима свјецке литературе од хомерове пенелопе и кирке преко сервантесове дулсинеје па све до булгаковљеве маргарите озбиљног че

читаоца оставит у увиерењу да су то само слутње и скице стварних жемских бича која су неуспоредиво слојевитија и раскошниа од своих заступница у књижевним диелима. хемингвеј мудро одлучује да удвоји пикантни лик младе грофице у свом величанственом роману преко риеке и кроз шуму и

да га прикаже и ко жену ал и ко њену слику на тај начин поштено признајуч да најдаље дочег мушкарац море стич у разумиевању жене јес разумиевање властите слике о њој. постоје ипак риетки егзенплари поштених мушких писаца коима је пошло за руком да оживотворе жемске ликове и

прикажу их у свој њиховој пуночи и то нипошто нису изузеци кои потврџују правило штое један од највечих инбециллука што их је љуцки ум домислио веч су једноставно изузеци на чијем постојању ваља бит зафалан и уживат уњима и нипошто их непокушават опонашат јер да такво прегнуче

вазда заврши у наказној карикатуралности. један од таких егзенплара лик је суптилне и помало неурастеничне глумице толе мохочи у брандисовом роману рондо и брандис са таким умиечем ствара тај лик из ништавила и подарује му стварни живот дасам се ја упркос чињеници да писац ние

расипо риечи на опис толине тиелесности у млаџим данима често знао самозадовољават мислеч на толу мохочи у коју сам био смртно заљубљен јер дае она изгледала управо онако како сам ја тад још увиек млад и неук замишљо своју идеалну љубав несхватајуч оно што чу касние и након много

мука и перипетиа научит а тое да наша идеална љубав мора бит конплементарна не са нашом идеализациом себе самих веч са нашим несавршеностима. но брандису је за толу мохочи био потребан читав роман а јасам једном имо сречу да упознам писца кои је жемски лик створио на начин

лапидаран па и лаконски шточе реч уз употребу најмањег могучег броја риечи од коих је свака била савршено прецизно одабрана да послужи својој сврси. тај се писац за ког виероватно никад нисте чули јер да ние објавио ниедну књигу а ја сумљам и да је уопче писо књиге звао милутин и

јасам га упозно једног љета у драчама џе је он проводио љета са својом супругом док су зиме проводили у београду џе је милутин прие мировине радио ко пилот. милутин је ко млади партизански официр зафаљујуч свом здрављу и снази те виспреном и знатижељном духу одабран за полазника

прве генерацие посљератних југословенских војних пилота и јасам уз лозовачу која је била пожутила од љутине уживо у његовом приповиедању о префињеним апаратима на коима је лечео а меџу коима су се нарочито истицали спитфајер и москито. јасам га једном пито какав је апарат био

москито и какав је био осјечај лечет нањему а милутин је казо - треба устат касе рекне москито - и одистае крено устат ал утоме гае сприечила веч обољела и онемочала нога. управое москитом из извиџачке ескадриле базиране у титограду милутин обављо аерофотографисање јадранске

обале за потребе планирања њене обране од душманске инавзие и једном је из пуке знатижеље узо да погледа те снимке и тад му је пељешац заголицо машту. веч идуче љето милутин је дошо на тај мирисни и благородни полуоток и купио парче земље у драчама а у драчама је упозно и

мјештанку која је купила његово срце и с којом је провео дуг и складан брачни живот. милутин је дочеко чак и увоџење млазњака у ратно ваздухопловство и лечео је чак и на чувеном сејбру кои је југословенском генералштабу даво варљиву наду да че се моч супроставит совјецким

миговима у случају белаја а по окончању кариере војног пилота прешое у цивилну авиациу и биое капетан боинга на линији београд - њујорк. препричавајуч успомене из тог доба милутин се присјетио и једне од стјуардеса на тој линији која је имала парадигматично и популарно име

југословенских стјуардеса шточе реч весна и која је повремено била црнка а повремено црвенокоса. а ондае милутин изговорио реченицу која че умени увиек одјекиват ко недостижни идеал у погледу писања о женским бичима.

каквае то била пичка мој младичу, казое ветеран небеских висина, кад доџе на посо та непроговара док недрмне барем два дупла вињака