Thread by @elisbektas

о једној разлици

упитах јучер талибе умиу ли ми казат разлику измеџу слободна и неслободна инсана ал на начин кои ние описан у читабима из коих спремају испите. талиби се стадоше надметат тко че дат тачнији одговор ал жеља за истицањем из које је то надметање проистекло одведе

их на странпутицу па су њихове риечи звучале ко празан ибрик кад падне наврх басамака па се скотрља до њихова дна. јасам одмахиво главом ал их нисам прекориево што немају одговор на питање на кое ни сам неимадох одговора. онда се јави црнпурасти и у лиепа но помало меланхолична

младича стасали талиб кои тихим и одмиереним гласом даде сљедечи одговор

- неслободан инсан неволи самочу и ако се удеси да нема друштва окосебе он че барем говорит мисмо ово и ми чемо оно. слободан инсан и кад је на тепи ил на теферичу знаде дае посве сам упркос чељади окоњега

- можда и ние нетачно то што си казо, одвратих, ал таке риечи више приличе врло мудрим и врло досадним писцима из давнина. него мореш ли ти какав другачији одговор смислит?

- могу, каза црнпурасти и мелахолични талиб, разлика измеџу слободна и неслободна инсана лежи у сиечању

- како че слобода и неслобода лежат у нечем што припада прошлости? скоро га прекорих новим питањем

- па тако што слободан инсан приноси властита сиечања ко курбан а неслободан робуе заедничким сиечањима, рече лиепи талиб кои је био мој љубимац

чак и сад кад је даво одговоре коима нисам био задовољан

- та како че сиечања бит заедничка несречниче? скоро завиках нањега. заедничко сиечање ние друго до лаж

- тачно тако, смирено настави мој љубимац, а зар има нешто што раздваја лаж и неслободу?

након тих риечи ја му невољко признадох дае његов одговор најбољи меџу онима што смо их чули па распустих талибе кучама и извадих духан и чибук да запалим. тек што одбих први дим на вратима се указа лиепо и меланхолично лице мог најдражег талиба

- муаллиме, каза он своим гласом њежним и мирисним ко бехар, ја знадем учем је разлика измеџу слободна и неслободна инсана ал ме било страх то изреч пред другим талибима да им непомутим радос

- па каквое то страшно знање што има моч да помути радос? упитах га благо

- та разлика лежи у усклаџености звука и покрета, одговори мој љубимац

- ја то неразумием, одвратих, а мислим да ни велки ибн сина неби мого разумит то што си казо

- посве је једноставно муаллиме, настави мој најдражи талиб, погледајте мачке. кад хоче да се сједине оне се кречу

другачие но иначе и пуштају звуке коим се мачке иначе негласају. тако мачор поуздано знаде која је мачка спремна постат матер а мачка поуздано знаде кои је мачор кадар утажит јој нагон. а погледајте и велке мачке у двиљини. лав кад обори свој плиен и утажи глад он достојанствено

оде до одморишта и пусти онај застрашујучи урлик па сваком живом бичу буде јасно ткое ту господар. а таких се примиера море нач и меџу тицама ко што су орли и соколови

- ама какве то везе има са питањем слободе и њена одсуства? упитах сад веч сасма збуњен

- та како нема муаллиме, одговори мој љубимац. толке жене подмечу свое кукове и свое задњице мушкарцима истовремено говореч да оне нису таке и да им ние стало да мушки хрс осиете усеби. и толки мушкарци имају обичај казат да су господари у својој кучи а по њој се кречу ко пољски

мишичи а неки ето и ко виеверице. а зар море бит слободан инсан коме тиело казуе једно а уста нешто посве друго?

- ткое тебе подучио свим тим мудростима? упитах га а у оку ми се указа једна суза радосница и још ми се груди надуше од некакве радости

што подучавам тако умног и разборитог талиба

- свему ме томе подучио мој добри бабука муаллиме, рече он а лице му постаде још меланхоличние но иначе

- ја имам жељу срес твог бабуку и сњим егленисат, казах

- имам и ја муаллиме, одврати тихо талиб, ал незнам хочел ми та жеља икад бит услишена

- како то? запитах па се покајах што нисам зашутио јер дае то питање од оних што их нетреба постављат

- мој је добри бабука отишо однас има и двие године, стаде ми објашњават

мој најдражи талиб. једном се вратио са џуме па окупио све укучане и још позво најближе комшие па нам вако казо - толко сте ми се огадили да мие љубав завас испунила читаву утробу... ил вас толко силно волим да сте ми се почели гадит. незнам штае чему узрок нит је то више битно.

знадем само да морам отич да бих вас мого наставит вољет силно и одано и да бих мого сузбит гаџење што ми изједа утробу... након тих риечи пољубио је свако од нас џеце у чело па се изљубио са нашим матерама а онда огрно кафтан и узјахо на свог магарца па одјахо неосврчучи се.

отад га ето нисмо виџели нит смо чули ишта оњему

мој је љубимац зашутио а ја нисам мого пронач риечи што би их имало смисла изговорит па напуних још један чибук и запалих а талиб оде својој кучи. касам јутрос стао записиват ову згоду нисам мого склонит погледа са своих прстију

испод коих су испадала слова нит сам се мого престат питат јесул њихови ситни и хитри покрети бар мало усклаџени са риечима што их ево мечем пред вас. ја одговора на то питање немам а како чу га и имат кад аллах најбоље зна