Thread by @elisbektas

Romančić o skakućućoj sehari, džihadu i ofarbanim šinama

Ta-ta-ta-tam, ta-ta-ta-tam, ta-ta-ta-tam, tako eto ka jugu klopara voz koji je posve prazan, ne računajući onu dvojicu u lokomotivi što jedan drugome pričaju skaredne viceve i konduktera koji se u prvom vagonu pružio u

kupeu, pa iz džepa izvadio frišku ponudu i eno ga se sekira što se prokletinja od voza vuče ko prebijena mačka i što neće stići uplatiti tiket u vakat. Ček, ček, biće da smo ipak malo prenaglili sa zaključkom. Ima ova kompozicija i drugi vagon a u njemu jedan kupe iz kojeg dopiru

znaci života. Hajde, šrmknite taj sihir-praščić i zatvorite oči pa se pretvorite ko u mušicu, ko u paučka a ko u komarčića i dođite sa mnom da vidimo i čujemo šta se to zbiva u tom buntovnom kupeu koji odbija biti prazan.
Tik do vrata kupea i leđima okrenut lokomotivi sjedi jedan

odgojen i pedantan gospodin u mavi odijelu, koje dodatno ističe njegova uska ramena i kojem se rukavi neprekidno zavraćaju, čak i kad gospodinove ruke miruju kao što miruje cucla u ustima usnulog djeteta. Da su i ostali putnici u kupeu odgojeni i pedantni poput tog gospodina,

mogli bismo kazati da ih ima četverica na broju. Ovako ih je, avaj, samo četvorica, jer je preostali trojac sve, samo ne odgojen i pedantan.
Pedantni gospodin u mavi odijelu prevrće po rukama gusto otkucan dokument i hukće
- Bi li se ikako mogao malo zavrtjet u krug umjesto tog

huktanja? ljubazno ga, ali ne bez ironije, upita saputnik prekoputa nakon što se protegnuo iz prijatnog drijemeža. Nije baš lako drijemati kad neko hukće.
- Ne putujem u svojstvu hukćućeg derviša, kaza pedantni gospodin. Hukćem u svojstvu skrbnika za nacionalnu stvar, a poglavito

književnost.
- Više se čeljadi drogira nego što čita, odvrati saputnik širokih ramena, dok su mu lijevo i desno oko živahno mijenjala mjesta skakućući tamo-amo. To znači da književnost u najboljem slučaju može biti nacionalna neka stvar.
- Ne shvatate koliko je dramatično ovo što

se zbiva, reče pedantni gospodin stežući desnom šakom onaj dokument tako silovito da su mu zglobovi pobijelili, a vrhovi prstiju poprimili mavi boju, i to tamniju od njegovog odijela. Hoće da nam oduzmu jedne, a metnu druge knjige za djecu.
- Subhanallah, subhanallah, uzviknu

saputnik. Šta danas sve neće nazvati dramatičnim. Sad ću vam ispričati jednu zgodu iz obiteljskog naslijeđa, samo da uzmem lijek.
- I ja moram uzeti lijek, kaza pedantni gospodin lupivši se ručicom po čelu zbog zaboravnosti, pa iz torbice izvadi teglicu meda, a iz džepa cuclu

koju umoči u žućkastu masu i metnu sebi u usta.
Saputnik ostade nijem na ovaj prizor, ali mu oči još živahnije stadoše mijenjati mjesta. Kad je povukao svoj lijek, protrlja malo nos, pa započe svoju priču.
- Moj je pradid bio učen insan, stade saputnik pripovijedati, istovremeno

pokazujući pedantnom gospodinu da nije nužno imati piskav glasić da bi se nadjačalo kloparanje točkova. Nije bio terdžuman ali je vladao mnogim stranim jezicima, među kojima i arapskim, persijskim, turskim, ruskim i grčkim, a tečno je govorio još i švapski, talijanski i francuski

mada ove potonje nije mogao ni pisati ni čitati. Vlast ga je, međutim, držala za polupismena, jer je na popisu tražio ćirilični listić, budući da se nije služio latinskim pismenima, a ni drugi mu latinluci nisu bili srcu prirasli. U ljutoj krajini nije adet da čeljad drži knjige

u kućama, ali moj je pradid imao punu kuću raznih ćitaba i nije ih samo on čitao, već je tjerao i svoju djecu, a bogami i svoje žene da ih čitaju. Samo im nije davao one ćitabe što ih je čuvao u jednoj drvenoj sehari pod lokotom.
- Eh, kakvi li su to bili ćitabi, uz uzdah reče

pedantni gospodin koji je načas izvadio cuclu iz usta da je opet umoči u teglicu s medom.
- Moj je pradid imao adet kazati da je znatiželja na ustima ženska osobina, a muške da su znatiželje na očima i u gaćama, odvrati saputnik širokih ramena, pa nastavi svoje pripovijedanje.

Kad je stao onaj prošli rat, neki od fukare što su radili kao pružni radnici preko noći postadoše drugovi i uđoše u komitete i odbore, a neke šumce presvukoše iz zelenih u mavi odore i dadoše im pendreke da čuvaju vlast od naroda i narod od sebe samoga. Moj je pradid pred

oslobođenje i nakon njega imao adet kazivati isto što je govorio i na početku okupacije. Došlo-prošlo, doće-proće. Neki ga zavidni i zajedljivi jezici zbog tih riječi potvoriše da laje na vlast i podbunjuje narod, te komandir milicije jedno veče posla dvojicu milicajaca da dovedu

mog pradida u stanicu, a s njim da uzapte i njegovu seharu s ćitabima, o kojoj je već godinama brujalo više od jednog kotara i u kojoj su bili ćitabi na arapskom i persijskom, a može bit i na još nekim jezicima. Milicajci ne nađoše pradida kod kuće, pa njegovim ženama kazaše da

se sam javi u stanicu, jer će mu tako biti bolje nego da oni dolaze opet po njega, a onda uzaptiše onu seharu, koju na jedvite jade i obliveni znojem, donesoše do stanice.
U tom času voz se dovuče do tunela, a u kupeu se upališe sablasne plavičaste sijalice pod čijom svjetlošću

riječi zvuče nekako svečanije, ali i strašnije. Saputnik širokih ramena napravi kratku stanku da opet povuče svoj lijek, pa produži pripovijedanje.
- Te noći u stanici nije bilo sna za dežurne milicajce. Ona je sehara čitavu noć skakutala po komandirovoj kancelariji u koju su je

bili zaključali, dok komandir ujutro ne dođe na posao. I ne samo da je skakutala, već je i gurala i razmicala stvari po kancelariji, pa čak i onaj veliki sto od tesane orahovine i onu metalnu kasu što su je bili donijeli čak iz zeničkog zatvora kao materijalnu ispomoć za pogorene

krajeve. A dva ili tri puta sehara se podigla u zrak na visinu od pola insana, pa se uz strahovit tresak stuštila na drveni pod. Komandir dođe ujutro na posao, a pred kancelarijom ga dočekaše preblijedjeli i ustravljeni milicajci, koji mu mucajući i sve jedan drugom u riječ

upadajući a pomalo i išareteći objasniše šta se tu zbivalo tokom noći. Još su svi bili u kancelariji, kad u nju upade moj pradid.
- Slušaj me sad, hairlijo, kaza moj pradid komandiru uperivši u njega onaj svoj šehadet prst. Sad ćeš poslat ove svoje sokoliće da vrate seharu tamo

gdje su je i našli, a ako ti još jednom naumpane da mi hapsiš ćitabe, ja ću im zapovidit da se sami vrate kući.
- Kad je to izgovorio, moj pradid popravi ahmediju na glavi i ode, ni selam ne nazivajući prestrašenim milicajcima i njihovom zbunjenom komandiru, dovrši svoju

pripovijest saputnik širokih ramena.
Voz je upravo u tom času izašao iz tunela i sunčeva svjetlost nahrupi u kupe, a riječi postadoše nekako lepršavije, što pedantni gospodin iskoristi da kaže svoje mišljenje o ovom neobičnom slučaju skakućuće sehare sa ćitabima.
- Nisam siguran

da sam razumio pouku ove zgode, kaza pedantni gospodin, još jednom izvadivši cuclu iz usta i nekoliko je puta nešto energičnije umočivši u teglicu s medom.
- Allah kerim, Allah kerim, uzviknu saputnik širokih ramena. Ta kako nećeš razumit nešto tako očito. Jebo ćitabe kojima ne

možeš narediti da se sami vrate.
Uto se iz sna prenu i promeškolji drugi saputnik koji se bio opružio kraj pedantnog gospodina u mavi odijelu, pa posegnu rukom u ruksak odakle izvadi lijepo izrezbarenu pljosku i nategnu dobar gutljaj iz nje, a onda uvježbanim, ali pomalo živčanim

pokretima pripali već smotanu cigaretu. Kad bi vas neko pitao da ga opišete, vi biste kazali da je nalik na bjegunca iz ustanove za hablećine u koju nije zatvoren zato što se ponašao kao marinski narednik sa Gvadalkanala, već što je druge ubjeđivao da je posve nalik marinskom

naredniku sa Gvadalkanala.
- Kad smo već kod toga, imam i ja jednu zgodu na tu temu, reče drugi saputnik, pa započe pripovijedanje ne praveći stanke, izuzev onih za gutljaje iz lijepo izrezbarene pljoske. Jednom smo poslije probijanja linije izvodili gonjenje po dubini koje se

oteglo sve do kasno u noć. A ta noć bijaše okupana punom, a ja bih rekao i prepuno mjesečinom, pod kojom dođosmo do naizgled napuštenog sela koje nam uspori napredovanje, jer smo morali provjeriti svaku kuću, da nam naizgled napušteno selo ne bi pripucalo u leđa kad nastavimo

kretanje. Ja oprezno uđoh u jednu od onih seljačkih kuća sa dugačkim hodnikom i stadoh kao ukopan. A nije da se nisam bio i uplašio, da ne kažem sasro od straha. Na drugom kraju hodnika stajao je dušmanski vojnik držeći uperenu pušku u mene. Nisu to časovi za premišljanje, te ja

stegnuh okidač, jer je i moja puška srećom bila uperena pravo u njega. U tami hodnika zaslijepiše me bljeskovi sa moje i sa njegove cijevi, jer je i on u istom času povukao svoj okidač, te ne vidjeh jesu li moji kuršumi pogodili cilj. A šućur Allahu, ne osjetih ni da su njegovi

kuršumi bili precizni. Između praskova kuršuma i klepetanja čahura po hodniku, jedva začuh zvuk lomljave stakla. I dalje sam stajao sa uperenom puškom, zatečen tim iznenadnim susretom, ali na drugom kraju hodnika više nije bilo mog dušmanina.
- Mora da se bio sakrio u neku od

soba ili možda u kuhinju, upade mu u riječ pedantni gospodin koji je prestao cuclati cuclu, umjesto nje se sladeći pez bonbonicama.
- Ama bolan, kakvo sakrivanje, odvrati drugi saputnik sa podrugljivim valerom u glasu. Pucao sam u onu psihu s velikim zrcalom što ga seljaci vole

stavljati u hodnike, a poslije su me ahbabi zajebavali da sam izašao ko pobjedik iz najtežeg vida borbenih dejstava u džihadu.
- A šta ste im na to odgovorili? upita pedantni gospodin, žvanjajući i krckajući one svoje pez bonbonice.
- Reko sam im, bolje ja njega neg on mene,

odgovori drugi saputnik i potegnu gutljaj iz svoje lijepo izrezbarene pljoske.
- Čini mi se da ni ovaj put nisam razumio pouku, snuždeno kaza pedantni gospodin i skrbnik za nacionalnu stvar, a poglavito književnost.
- Možda će ti biti lakše razumit kad čuješ šta ti ja imam kazat,

reče treći saputnik, koji je sve dotad drijemuckao, a koji je posve nalikovao na kolumbijskog biznismena u Jemenu, a možda čak i na jemenlijskog biznismena u Kolumbiji. Ček samo da i ja progutam svoju bonbonu, pa ću ti opričati.
- Hoćete li možda moju pez bonbonu? ljubazno upita

pedantni gospodin.
- Neka, hvala, još se ljubaznije zahvali treći saputnik. Od tvojih se bonbona dobije dijareja, a od mojih logoreja. Nego da ja tebi ispričam ovu zgodu, pa će ti možda i ove prethodne biti lakše za razumit. Upoznao ja još prije onog rata jednog tevećeliju u

Čapljini. Taj je tevećelija izgledao ko Keri Grant, samo mu glava bila malo kockasta, a kad je bio mahmuran izgledao je ko Gari Kuper, također s malo kockastom glavom. Svaki je dan taj tevećelija dolazio iza akšama u mutvak u koji sam i ja zalazio, pa se znalo udesit i da skupa

piće popijemo. Mogo je puno popit, a riječ mu ko dukat. Nadaleko nisi mogo nać boljeg ahbaba u piću. Ja sam u taj vakat znao i preko dana doći u mutvak, pa i popit, ali ovog tevećeliju tamo nisi mogao zateći prije akšama.
Voz uđe u još jedan tunel, taman da i pedantni gospodin i

treći saputnik krišom progutaju svaki svoju bonbonu.
- Dina ti i imana, gdje ti budeš preko dana i što te nema na piću u mutvaku? upitah jednom ovog tevećeliju sa kockastom glavom.
- Budem na poslu, veli on.
- Na kakvom poslu, bolan ne bio, kad si svako veče pijan ko letva? opet

upitam.
- Farbam šine od Čapljine do Opuzena u bijelo, objasni mi on strpljivo, pa strusi onu čašicu naiskap i mahnu konobaru da nam ponese još po jednu.
- Što bolan farbaš šine? pitam, a sve mislim da me zajebava.
- Da se ne deformišu od vrućine i da ne isklizne voz od Čapljine

do Metkovića ili nedajbože vlak od Metkovića do Opuzena, odgovori mi tevećelija.
- Pa jel se ikad desilo da voz isklizne iz šina zbog vrućine? postavih i četvrto pitanje u nizu.
- Nije, al nisu mi posao dali zbog toga, već da im nisam na teretu, kaza tevećelija, pa trgnu onu

čašicu naiskap pokazujući mi tako da je na mene red mahnuti konobaru.
- Mora da ti je dosadno svaki dan farbati šine, izrekoh svoj interrogativni zaključak, jer nisam znao šta bih pametnije kazao.
- Vala i nije, odvrati tevećelija. Kantu farbe u jednu, a četku u drugu ruku i

slamnati šešir na glavu, pa udri dok ima farbe u kanti.
- A kad nestane farbe? pitam. Nije valjda da se vraćaš skroz natrag po još?
- Jok bogami, reče tevećelija, već se zavalim kraj pruge i čitam Gombroviča ili Himenesa, a ponekad i D'Anuncija.
- Eto, uvaženi gospodine,

zaključi svoj ekspoze treći saputnik. To je ta zgoda kojom sam se morao nadovezati na prethodne dvije.
- Ja zaista ne razumijem šta je uloga tog tevećelije u našim razgovorima? skoro uvrijeđeno kaza pedantni gospodin u mavi odijelu, žvanjajući i krckajući posljednju pez bonbonicu

u figurici sa likom Milifoja Klafoviča.
- Tobe jarabbi, tobe jarabbi! uzviknu treći saputnik. Kako ne razumite nešto tako očevidno?! On je tu da poveća broj likova u priči i tako odbrani njeno imenovanje romančićem.
Voz uđe u još jedan tunel ali se ovaj put iz nekog neobjašnjivog

razloga u kupeu nisu upalile one sablasne plavičaste sijalice. Pedantnom se gospodinu činilo da su još uvijek u tunelu kad je osjetio kako ga je nečija šaka ščepala za rame i stala drmusati, ali kad je otvorio oči ugledao je Neretvu okupanu podnevnim suncem, no nije ugledao

trojicu saputnika. Šaka koja ga je drmusala pripadala je kondukteru.
- Kartu, molim, procijedi kondukter sa usiljenom ljubaznošću.
- Evo odmah, kaza pedantni gospodin čije je mavi odijelo dodatno isticalo njegova uska ramena, pa hitro izvuče kartu i pruži je kondukteru, a potom

izvadi cuclu i teglicu meda da se razbudi.
- Izvolite, reče kondukter i vrati mu poništenu kartu.
- Hvala, zahvali se pedantni gospodin pa se odvaži da kondukteru postavi jedno bitno pitanje. Jeste li čitali Mešu Selimovića?
- Ko je taj? obrecnu se kondukter.

- To je onaj što je napisao Derviša i Tvrđavu, učiteljski strpljivo objasni pedantni gospodin.
- Papir trpi što div neće, odvrati kondukter mrzovoljno.
- A važi li to i za ovaj romančić?

- To je posve drugo, odgovori kondukter. Ovo je solidno, a na momente i izvrsno štivo, samo teško da će se naći budala da ga pročita do kraja.

Unroll please @threadreaderapp