Thread by @elisbektas

Pretprošle godine sam intervjuisao Borislava Pekića za Ahiretski glasnik, al pošto ta publikacija nije dostupna ovdašnjoj čitalačkoj publici evo ću ovdje okačiti integralni intervju

Piscu je tuđina pitanje postojanja

Borislav Pekić, demokrat, iseljenik, povratnik, ali prije svega i iznad svega - pisac

Borislave, u kojoj Vas je mjeri i na koje načine zatvor oblikovao kao pisca?

- Preuzimam rizik da budem doživljen kao osvetoljubivi starčić, ali sve sam uvereniji da umetnik ili intelektualac,

koji je bio savremenik Brozove vladavine, a nije u apsu proveo makar jednu noć, makar zbog neke u pijanstvu nesmotreno izgovorene reči, ne može biti doživljen kao etičan u meri potrebnoj za posao kojim se pisci i intelektualci bave. Soliti pamet drugome ne zahteva veštinu i

znanje hirurga, niti snagu i odvažnost rudara, ali taj etički minimum zaista je nužan. Dopustićete mi još malo staračke jetkosti. U režimima koji zatvaraju i sude misao i reč, etično je biti zatvoren. Izbegavanje da se takvo iskustvo stekne neće biti iskupljeno čak ni smrću. Smrt

jeste velika, čudesna razrešiteljica, ali ona nije svemoćna. Ona nije bila dovoljna da od Miljkovića načini pravog pesnika. Da je smrt, pogotovo ona nasilna i tragična, preduslov za postajanje umetnikom, danas bismo ovde imali možda i čitav milion Bećkovića. Srećom, nemamo ih.

A zatvor je za pisca poželjan, čak i u državama koje se ne ponižavaju šaljući policiju na vrata tako nebitnih stvorenja. On vas nauči da držite jezik za zubima kada je to potrebno. Zar mislite da pisac može steći dragocenije znanje?

Konačno ste dobili spomenik u svom gradu, i to na jednoj od najljepših lokacija u njemu. Ipak, ne doimate se kao neko ko u tome vidi naročitu čast.

- Pre svega, spomenici piscima ne postavljaju se na trgove, ta su mesta rezervisana za vojskovođe i revolucionare. Bronzanom

književniku mesto je u parku, tamo gde ima dovoljno golubova, čiji izmet vremenom skoro izbriše razlike između pisaca, makar one telesne. U parku su ljudi opušteni, lišeni žurbe pa imaju vremena da priđu spomeniku i pročitaju ime čoveka koji tu strpljivo i bez reči podnosi

delovanje neumornih golubijih stomačića. U centru grada ti isti ljudi iz nekog će razloga osećati kao obavezu da izgledaju ozbiljno i užurbano i stideće se svog neznanja. Nisam tašt, ali ponekad me ujede primedba ljudi iz unutrašnjosti da Dražin spomenik nije verodostojan ili da

je reč o Draži iz mlađih dana, kada još nije nosio bradu.
Uz to je pomalo tužno gledati u mesto na kom je nekad bila živopisna kafana Arilje. To bih nekako i podneo, ali me nervira što iz dana u dan moram gledati predimenzioniranu zgradu pozorišta koje se još uvek zove imenom

nepostojeće zemlje. Znate, ja sam zbog jednog mnogo većeg Jugoslavenskog dramskog pozorišta, sa znatno bogatijim repertoarom, morao napustiti tada još uvek postojeću zemlju. Zato bih bio veoma zahvalan nadležnim ako budu toliko ljubazni da pronađu neki usamljen bagrem

na Kalemegdanu, da mu pravim društvo.

Još uvijek se prebrojavaju glasovi sa posljednjih izbora u Srbiji. Vaš nekadašnji izravni protivkandidat, Vojislav Šešelj, vratio se iz političke hibernacije ovjenčan slavom pobjednika nad haškim tribunalom i uspio je preći cenzus sa svojim

radikalima. Tih 8 posto ipak je znatno slabiji rezultat od onog kojim je Vas pobijedio prije četvrt stoljeća. Znači li to da biste Vi danas mogli napraviti bolji rezultat u politici?

- Molim Vas, ako biračko telo nije videlo potrebu za mnom u času kada je demokratija još uvek

bila pupčanom vrpcom vezana za komunizam, zašto bi je videlo sada, kada demokratija uveliko puni svoje pelene stomačnim sadržajem. Razlog Šešeljeve pobede 1991.godine veoma je jednostavan - Vojislav je pre svega bio zbunjeni i izopačeni komunist, prevashodno po metodi i po

vulgarnom materijalizmu kog se nikada nije odrekao, a tada je u Srbiji bilo znatno više razočaranih i izopačenih komunista među glasačima. Pa i danas za njega glasaju isti ljudi. Vojislav je već četvrt veka najpouzdaniji brojač lumpenproleterijata u Srbiji.

Prije više od tridesetljeća objavili ste Besnilo, među čitateljskom publikom Vaše najpoznatije djelo. Taj roman, svojim duhom i svojom uvjerljivošću, kao da se otima srpskoj književnosti i nastoji ući barem u englesku, iako na otočnom jeziku nije napisan. A odjek proročanstva u

njemu bio bi još glasniji da ste ga teritorijalizirali ovdje, da ste virus prepustili beogradskoj zračnoj luci umjesto Heathrowu.

- Tu ste potpuno u pravu. Samo šačica meni najbližih ljudi znali su da sam to i hteo učiniti, da je prva skica Besnila svoju dramu odmotavala u

Surčinu. Ali onda sam se suočio sa jednim naizgled banalnim, a ustvari veoma bitnim problemom - kada bih radnju Besnila smestio na Balkan, kako bih čitaocu, dođavola, objasnio kada je epidemija započela, a kada je završila.

Ispod Vašeg pera dugo nije izašao novi naslov. Pišete li novu knjigu?

- Ja uvek pišem, a pitanje korica je samo pitanje moje taštine, isključivo zbog toga povremeno odlučim prepustiti poneki deo svog pisanja izdavačima. U poslednje vreme nemam problema sa zdravljem i koristim

svaki slobodni trenutak da ga provedem napolju, ako prolazite Cvetnim trgom, često ćete me videti na njemu. Zbog te želje da što više uživam u spoljnom svetu, nemam vremena da se bavim romanom, pa sam se vratio sebi veoma dragoj formi, epistoli, i radim na četvrtom nastavku

Pisama iz tuđine. Nekada sam mislio da je tuđina pitanje geografije, sada znam da je piscu tuđina pitanje postojanja.

Zar ne postoji način da se pisac ipak negdje skrasi i pronađe svoj dom?

- Postoji, ali pod određenim uslovima. Osrednji ili loš bosanski pisac uvek može u Beogradu da pronađe svoj dom.

Unroll please @threadreaderapp