Od 35 zemalja koje sam obišla do sada, ni jedna nikada nije ostavila utisak na mene kao Zambija... A još nisam ni videla Viktorijine vodopade...
Jeste li spremni za putopisni Thread!?
Jeste li spremni za putopisni Thread!?
Počelo je sletanjem u Lusaku, glavni grad, gde odmah nalećem na neke Srbe i talimo se za taxi do grada (meni se to bukvalno uvek dešava tako da to uopšte nije neka vest). Uglavnom vozi nas Elvin Mvebe, any time taxi & car hire i tu nastaje onaj dijalog kako zašto
Zamolim ga da me pokupi i sutra da se ne mlatim oko tražena prevoza nazad do aerodroma jer ujutru letim u Livingston, on se složi i da bi pokazao dobru volju kaže neće sad da mi naplati ništa nego sutra u povratku obe vožnje.
Dogovor pao! Čekiram se u hotelu, ja nisam neki luksuzni hoteldžija ali za hotel visokog standarda sve deluje ishabano i staro ali nekako udobno i čisto. Svaki razgovor počinje sa How are you i čekanje na odgovor, kao da ih stvarno zanima how am I.
Gladna i mrtva od 20 sati putovanja siđem u restoran da nešto klopnem a konobar, ljubazan čovek, ponudi da mi pokaže meni. Pogledam na reveru mu stoji ime i zove se Mr Anderson. Ja tu bacim neku foricu iz Matrixa, tipa you again Mr Anderson, I on se polomi od smeha.
Tu smo odma najbolji drugari, ispričamo se o Matrixu ja ga udavim pitanjima o BDPu u Zambiji on mene kako je u Srbiji i na kraju popijemo zajedno pivo na njegov račun sve vreme bacajući forice iz Matrixa. Završavamo sa laku noć i "the Matrix is System that has you Neo" pozdravom
Ujutru doručak, opet neki kul ljudi u restoranu, sprdaju se nešto međusobno na Nanja lokalnom jeziku, prave odličnu kafu i pevaju nešto za sebe pa se jedni drugima uključuju u pesme i pomalo đuskaju dok nose one ajncere. U svakom slučaju ozbiljan bol u kurcu scena.
Pet do 8, stiže Elvin tačan i umiven, kaže Ma'am, hoćemo li?
Krenemo i sad već odmorna i ozbiljno pozitivno raspoložena rešim da ga testiram. Vožnja aerodrom-hotel i nazad je 700 Kwacha, oni Srbi su mi već dali 350 znači treba da mu platim kad stignemo. Ja mu dam 800 i čekam
Krenemo i sad već odmorna i ozbiljno pozitivno raspoložena rešim da ga testiram. Vožnja aerodrom-hotel i nazad je 700 Kwacha, oni Srbi su mi već dali 350 znači treba da mu platim kad stignemo. Ja mu dam 800 i čekam
On uzme prebroji... Prebroji opet, napise račun na 700 i pruži mi stotku nazad kaže previše sam dala. Ja mu vratim stotku i kažem mu da mu je to za bakšiš što me je ispoštovao. Insistirao je da mi nosi torbe i da me isprati na let i mahao mi dok sam prolazila kroz sekjuriti.
Tu se u međuvremenu desila još jedna smešna scena da na ček inu niko nije imao olovku da mi zaokruži nešto na bording pasu pa su se opet svi sprdali i niko nije pravio dramu nego su bili fazonu, kakvi smo debili. Onda dolazi najbolja scena. Avion.
Ukupno 30 sedišta, jedan pilot i jedna stjuardesa. Najava stjuardese zvuči otprilike ovako: Prilikom poletanja pobrinite se da su šaloni na prozorima otvoreni ali pošto ovaj avion nema šalone možete da zanemariti ovo upozorenje... naravno umre od smeha i kao sve kul, bacam forice
Kad smo sleteli svi su se smejali meni jer sam se držala za sedište i molila Bogu na srpskom pa smo se svi kao zezali Hahaha kakva sam pizda od čoveka... Onda su svi otišli svojim poslom, a ja sam malo povratila od straha ali i to je generalno normalno za mene.
Posle je stigao hotel i tu sam upoznala Rachel koja mi je rekla da ne brinem, da je ona tu ako mi nešto treba i da mogu da je pozovem bilo kad. Mislila sam da Rachel radi u hotelu ali se ispostavilo da sa njom treba da sarađujem na konferenciji i da je ona jednostavno Zambijka.
Kako su prolazila naredna dva dana shvatala sam i saznavala o ovim ljudima i ovoj zemlji gde zebre, žirafe i impale hodaju slobodno medju ljudima i gde ljudi poštuju jedni druge kao i prirodu. Gde se nalazi jedno od 7 svetskih čuda i na ulici nema ni jednog bačenog papira.
Saznala sam da je Zambija zemlja koja je u svim afričkim ratovima primala izbeglice i borce za slobodu, gde je ustavom regulisano postojanje plemenskih poglavica kao oblika lokalne samouprave i gde je smisao za humor potpuno neverovatan.
Kada sam upoznala Nkatyak-a, PR-a centralne banke Zambije otvorila mi se potpuno nova dimenzija načina na koji ljudi mogu da se sprdaju i u isto vreme sarađuju i budu profesionalni. Takodje sam primetila da se ljudi ovde smeju očima i to mi je i dalje neverovatno.
Još tri dana sam ovde, i dugo baš dugo nisam imala takav love at first sight momenat negde... Pa eto, ako ste u mogućnosti i planirate da posetite Afriku, imate takistin broj a ostalo će sve samo da se složi.
