Pošto sam ja prema fukari i umno inferiornim bićima uvijek osjećao neku vrstu sažaljenja i samilosti, to ću ovu objavu napisati normiranim jezikom, da se ta fukara iz polutame ne bi morala zlopatiti sa protohumskim. Zahvaljujući Allahovoj milosti, Sarajevo nikad nije oskudijevalo
u doušnicima, koji svoj zanat upražnjavaju iz čiste ljubavi prema njemu, ne tražeći ništa zauzvrat, te tako i ja imam svog doušnika među minderlijama koji se okupljaju u mejtaškoj tekiji i koji je obavio izvrstan obavještajni posao na okupljanju halke u prošli četvrtak,
nakon jacije, snimivši i dostavivši mi konverzaciju koja se tom prilikom vodila između pristutnih, a kojoj je moja malenkost bila udarna tema.
To što je Halil Brzina, ovaj put posjetivši tekiju u svojstvu gosta, mene označio kao gurbeta, njegovo je posve legitimno pravo
na iskazivanje lične impresije, a taj iskaz nije čak ni činjenično netačan, jer u jednom od svojih značenja on upućuje na čovjeka koji se spodbija po tuđini. A svakom mislećem čovjeku svijet je, pa čak i onaj njegov dio gdje je rođen i gdje obitava, nužno i neumitno - tuđina.
Nije problem ni to što je na tom sijelu dogovorena mala medijska ofanziva protiv mene, u kojoj će, sasvim predvidljivo, na glavnom pravcu napada nastupati magazin Stav, u čijem zapoviedničtvu nije odlučeno još samo to hoće li u prvom ešalonu nastupati anonimni Drnišlić ili
neanonimni Resić ili neko treći, a na pomoćnom pravcu napada lako bi se mogao naći ni više ni manje nego bivši predsjednik kulturno-prosvjetnog društva Preporod, Lavić.
Već sam rekao da sam milostiv prema fukari, pa ću im evo olakšati posao tako što ću se unaprijed saglasiti
sa svim ideološkim optužbama koje mi oni stave na teret, no za svaku činjeničnu pogrešku i manipulaciju faktografijom potrudiću se da konačno shvate sadržaj pojma moderno građansko društvo te pojma pravna država.
No problem je to što je tokom sijela u mejtaškoj tekiji
lažni ranjenik i šejh čija je titula sumnjivog porijekla, Halil Brzina, zahtijevao da se ja - maknem. Imajući u vidu da ja ne zauzimam nikakav položaj u ovom društvu s kojeg bih se mogao maknuti, upotreba tog glagola ostaje u najmanju ruku zabrinjavajuća. Ne za mene, ja sam se
davno izljubio, pozdravio i rastao sa strahovima od takvih invektiva, već upravo za Halila Brzinu, koji bi za vlastito dobro trebao što hitnije posjetiti modernizovani psihijatrijski odjel u koševskoj bolnici i tamo potražiti stručnu pomoć za svoju izopačenu percepciju stvarnosti
u kojoj on još uvijek sebe vidi kao nekog ko je pozvan da zahtijeva i traži - maknuće ljudi.
Ja sam sklon vjerovati da u tom glagolu nije sadržano nikakvo terminalno značenje, već obična frustracija isluženog đuturuma koji u selektivnom zaboravu i u glumi pokušava naći pomirenje
sa vlastitom biografijom, i da je tu riječ o običnom vapaju da se moja malenkost na neki način i koordiniranom akcijom istomišljenika Halila Brzine, udalji sa društvenih mreža. Meni to ne izgleda strašno, no kada bi imali mrvu pameti, užas takve svijesti trebali bi vidjeti upravo
ljudi iz neposrednog okruženja Halila Brzine, koji sebe smatraju sljedbenicima političke i svake druge misli rahmetli Alije Izetbegovića, koji je svojevremeno i sam, istina, puno rigidnije, bio maknut zbog mišljenja i govorenja.
A najveći problem u čitavom tom slučaju opet
nije problem čiji bih teret ja trebao osjećati, već je to belaj za društvo iz tekije, koja je godinama bila Bastilja za informacije, i iz koje nijedna informacija nije mogla lako uteći, a sad evo izlaze udobno smještene u pametne telefone. Paraideološki i zakulisni centri moći,
uspostavljeni na trulim temeljima i na licemjerju, dijalektički su nužno skloni entropiji i urušavanju brže no što se nadaju, a jedan od prvih znakova propasti upravo je narušavanje bezbjednosne kulture i pojačan odliv informacija.
Ovu objavu ne bih možda ni pisao kada bih bio čvrsto siguran da mi je jasan sadržaj glagola maknuti upotrijebljenog uz moje ime, no kako već rekoh, sklon sam vjerovati da je riječ samo o đuturumskom jedu i gorčini, no jednako sam sklon i da u dunjalučke stvari vjerujem
samo uslovno, pa je ova objava i neka vrsta mog pre-emptive blow i upozorenja da neću trpjeti nikavu agresiju.
Ja sam, eto, zasad imao toliko. A Allah najbolje zna
Једном сам ја у одмаклом тинејџерској доби забегенисао једну симпатичну и неколико година старију дјевојку и можда се никад не бих одважио да је покушам освојити да нисам сазнао да се она пасионирано бави оностраним и паранормалним појавама те ја
тако дођох на идеју да њу и њене двије нешто мање симпатичне другарице позовем код себе на сеансу призивања духова што оне с одушевљењем прихватише а кад смо се окупили и погасили сијалице па сјели за сто ја их упитах кога хоћете да призивамо на шта оне рекоше хајмо призват
Шербеџију да нам рецитује Не дај се Инес а ја им на то казах јесте ли вас три уопште нормалне, како ћемо призивати жива човјека, није он заправе мртав него само тако изгледа, говори и живи и зато ћемо сад по мом избору призвати Тракла из пакла а кад се мало касније појави Траклов
Био је то човјек којег су недаће чувале од других недаћа. Све је почело још у дјетињству. Мати одлучи да га ишиба због каквог несташлука, а њега пецне пчела и сав отекне па га, умјесто да добије батине, воде у хитну. Крене у школу сав снужден јер због
узбудљивог филма није научио градиво за контролни а пред школом га избију дјечаци из старијих разреда и сломе му руку, па умјесто са јединицом у дневнику заврши са гипсом на руци. Наставила се та необична размјена недаће за недаћу и у наредним годинама. Закасни на аутобус
којим је требао на море а аутобус се код Ливна судари са њемачким туристом у Мерцедесу и тако животе изгубе тројица његових најбољих другара с којима би сигурно и он сједио да је стигао на станицу на вријеме. По повратку са одслужења војног рока упозна дражесну и знатижељну
кад неки процедурални модел упорно избацује накарадне резултате нетреба упорно мијењат улазне податке веч треба мијењат - процедурални модел а сад касте ово разумили разумичете и дае амерички модел демократие самоме себи јебо мајку мајчину а јебо је мајку мајчину и свим
демокрацким моделима кои су уњему виџели макар и само дјеломични узор јер да тај модел веч неколко децениа упорно доводи спадала на чело нуклеарне суперсиле при чему су пошљедња двоица у низу не само спадала веч и рудиментарни инбецили и отпатци од хуманитета и зато америка улази
у најмрачние доба своје повиести у ком че друштвеновриедносна мјерила одреџиват шачица мултимилиардерских хохштаплера обиљеџених психичким девиациама и неумјереним анбициама и без икакве политичке одговорности те са само једном визиом да богати буду још богатији а фукара да има
Бењамин Нетањаху игра једну веома морбидну и мрачну игру и игра је веома вјешто, показујући да је достојан својих политичких и идеолошких учитеља, михненског собосликара и његовог водећег пропагандисте. Огрезли у лудило и у ирационалност, и
Хитлер и Гебелс одлучили су да своју одговорност подијеле са читавим њемачким народом и у тој су накани успјели. Да је њемачки народ знао каква га судбина чека, можда би се још касних тридесетих или раних четрдесетих у њему појавио неко, и то не усамљен, ефикаснији од обогаљеног
и разочараног пуковника фон Штауфенберга и прецизно пласираним куршумом или вјешто постављеним експлозивом поштедио Њемачку, али и друге земље, оне које су биле жуђени плијен полудјелих другара из задимљене минхенске пивнице, горке и срамотне судбине из које, авај, нису научене
Транскрипт тајно сниманог разговора вођеног у децемрбу 1990. године, између Алије Изетбеговића и Емира Кустурице:
АИ: Емире.
ЕК: Реците, предсједниче.
АИ: Емире, сине, ти знаш колико ја тебе волим, баш ко да си моје дијете.
ЕК: Знам, предсједниче.
АИ: Ти разумијеш какво је вријеме пред нама. Видиш да ово неће на добро изаћи, да ће се Југославија распасти.
ЕК: Видим, предсједниче, јебем ли им маму унитаристичку, хоће све под своју шапу да ставе!
АИ: Полако, Емире, није сад начин да се грубо поступа и да се говори оно што душман једва чека да чује. Ја знам да си ти жива ватра и нестрпљив, али ово вријеме од нас тражи сабур.
ЕК: Ма, чика Алија, пустите ви то полако, нема с њима полако. Ја бих њима... (неразговјетно).
У уторак, 22 ов. месеца, био је у крагујевачком првостепеном суду један претрес, који по самој кривици, која се судила, не би имао никаквог интереса, али који је по догађају, из кога је потекла та кривица, био не само веома
интересантан него и карактеристичан за невероватне прилике, које још владају у понеком делићу нашег народа.
На оптуженичкој клупи налазио се некакав Богић Радосављевић, сељак из села Кормана, који је оптужен због лаке повреде тела нанете неком Антонију Тодоровићу, сељаку из села
Ботуња. Невероватни догађај, који је претходио овом деликту а који се нас овде и тиче састојао се у овоме:
Оптужени Богић имао је сестру Јелицу, која је у оно време била још девојка. Та девојка Јелица једнога дана пренерази своје сељане, кад им најсвечаније и најозбиљније објави