Pa, postao je zvezda naslovnih strana tabloida: čovek "duboke države", "Trampov specijalac", "šiptarski plaćenik", "Vučićev prijatelj"...
O, da samo znate koliko je sam Palmer uživao u tome (svi mi pisci smo pomalo egzibicionisti)!
Šta će se desiti sa Palmerom posle američkih predsedničkih izbora? A šta će se desiti sa Vučićem? I sa Balkanom, i celim ovim kuplerajem?
Lično, potajno se nadam da ćemo 2021. čitati novi Palmerov roman:
"Ljudi po kojima se ništa neće zvati".
Nekako osećam da će biti bestseler!
Inače, samo prezime Palmer potiče iz Srednjeg veka. Kada bi se hodočasnici vraćali iz Jerusalima, davali bi im palminu grančicu da je po povratku kući ostave u mesnoj crkvi.
Palmer je, dakle, "onaj ko nosi palmu", "palmonosac".
Da li je naš Metju na Balkanu zagubio grančicu?
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
Ivan Nosenko bio je u SSSR-u jedan od nižih funkcionera: direktor brodogradilišta u Lenjingradu, pa onda ministar zadužen za brodogradnju.
Početkom 1941, Staljin prolazi pored Nosenka u Kremlju i kaže mu, onako iz vedra neba:
"Druže Nosenko, zar ti još nisi uhapšen?"
⬇️⬇️⬇️
Nosenko nije mogao da spava ni te noći, ni sledeće, ni mnogih noći, osluškujući lupanje na vratima. Ali, ništa se nije dogodilo. I dalje je redovno išao na posao ministra.
Šest meseci kasnije, opet je sreo Staljina u hodniku:
"Pa ti si još tu? Mislio sam da smo te streljali?"
Konačno je rat završen. Staljin drži govor članovima vlade:
"Šta nam je stvarno donelo pobedu? Nadmoćna socijalistička tehnologija? Ljubav prema otadžbini? Proleterska svest? Da, sve smo to imali. Ali presudan je bio naš smisao za humor! Zar ne, druže Nosenko?"
Најобразованији српски књижевник 19. века био је Лаза Костић: превео је Хомерову Илијаду са старогрчког, гимназију завршио на немачком, докторат из права одбранио у Пешти на латинском, говорио је и енглески, француски, новогрчки, мађарски и руски.
⬇️⬇️⬇️
Лаза Костић је на српски преводио и Шопенхауера, Ничеа, Хегела а први је превео и комплетне текстове Шекспирових драма: Хамлета, Ричарда Трећег, Ромеа и Јулије…
Тристогодишњица Шекспировог рођења (1864) од свих градова на словенском југу обележена је једино у Новом Саду.
Свечаност је одржана у данашњем хотелу "Војводина", на дан пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад.
Лаза Костић је о том догађају касније о свом трошку издао и монографију, али није имао новца да плати штампање, па је штампар Константин Лазаревић задржао скоро цео тираж.
Fridrih Adler, austrijski fizičar, filozof, novinar, političar i revolucionar, bio je prijatelj sa Ajnštajnom i vodio filozofske debate sa Lenjinom.
Od 1911. generalni sekretar austrijskih socijaldemokrata, jedini koji je glasao protiv ratnih kredita za Prvi svetski rat.
⬇️⬇️⬇️
U toku rata, austrijski premijer, grof Karl fon Štirg, raspušta parlament, uvodi cenzuru i vlada uredbama.
Nakon što sudovi nisu intervenisali, a sve austrijske političke stranke se prećutno saglasile sa diktaturom, Fridrih Adler je smatrao da je njegova dužnost da nešto učini.
U subotu, 21. oktobra 1916, u hotelu Majsl&Šadn u centru Beča, dok je premijer ručao, Fridrih Adler ga ubija sa tri metka iz pištolja.
29. септембра 1571. у селу Каравађо код Бергама у Италији рођен је Микеланђело Меризи, син каменоресца Ферма Меризија и Лучије Аратори.
У петој години, дечаку од куге умиру отац, деда, баба и ујак. Мајстори код којих учи сликарство после га зову само - Каравађо.
⬇️⬇️⬇️
Каравађово име срећемо у полицијским извештајима: обучен у црно шета ноћу Римом са криминалцима, туче се у крчмама, мачује по улицама, проститутке узима за моделе и после подводи муштеријама.
У тучи око своје миљенице Филиде Меландрони убија њеног макроа и мора да бежи.
⬇️⬇️⬇️
Последње четири године живота Каравађо проводи у бекству: у Напуљу, на Малти и Сицилији. Тада слика своја најбоља дела.
Сазнавши да му је папа дао помиловање, полази назад за Рим али у њега никад не стиже. Под неразјашњеним околностима, умире 1610. у градићу Порто Ерколи.
⬇️⬇️⬇️
"Čak pet tačaka Vašingtonskih sporazuma nema nikakve veze ni sa osnovnim predmetom ovog akta (“Ekonomska normalizacija”) ni sa bilo kakvim odnosima između samih Strana.
Neke od njih znače i flagrantno mešanje u unutrašnja pitanja samih ugovornica.
One time dobrovoljno prihvataju ograničenja sopstvenog energetskog (tač. 8), telekomunikacionog (tač. 9) i spoljnopolitičkog (tač. 14) suvereniteta.
U prva dva slučaja te odredbe mogu da imaju ozbiljne ekonomske, a u trećem i bezbednosne posledice.
⬇️⬇️⬇️ wp.me/p6obqD-df9
Ima i odredaba (tač. 11) koje su nepotrebne, jer su Strane već članice raznih multilateralnih ugovora koji garantuju slobodu veroispovesti i prava koja iz nje proizilaze. Dakle, tač. 11 samo ponavlja norme imperativnog međunarodnog prava (ius cogens).
"Jer niko ne meće novu zakrpu na staru haljinu; jer će se zakrpa odadreti od haljine i gora će rupa biti. Niti se lije vino novo u mehove stare; inače mehovi prodru se i vino se prolije, i mehovi propadnu. Nego se lije vino novo u mehove nove i oboje se sačuva."
(Matej, 9:16-17)
Fascinacija "novom ličnošću" u srpskoj politici danas poprima dimenzije kolektivne histerije, nalik onima pred pojavu Isusa u Judeji.
Pojaviće se mesija i odjednom nas izbaviti iz nevolja; biće deus ex machina iz antičkih drama; rasplešće Gordijev čvor.
⬇️⬇️⬇️
Rasprave o "novoj ličnosti" su posledica (a istovremeno i uzrok) duboke krize poverenja u srpsku političku klasu: u njene sterilne sastanke, arogantne poruke, istoriju sitnih nagodbi, opsesiju prošlošću.
Ali, pre svega, u njenu nesposobnost kritičkog poimanja stvarnosti.
⬇️⬇️⬇️