desi se da od grizodušja i od pomoćnog glagola biti toliko ukisnem da mi snove korozija uhvati a sjećanja izjedu moljci i oni bijeli crvi što žive samo na potpuno ravnodušnim licima
odlazak na pišanje bude ponižavajući jer me sintaktički rasap dribla čitavim putem od kreveta do šolje i natrag
i bez ogledala mi je jasno da sam kraj kapije dva zeničke željezare odrasla alegorijska aproksimacija koja od posjeda ima slutnju da je halda strašna metafora svakog grada u kom sam živio
a još svaki put sebi lijepo kažem da treba povratiti
prije spavanja
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
Једном сам ја у одмаклом тинејџерској доби забегенисао једну симпатичну и неколико година старију дјевојку и можда се никад не бих одважио да је покушам освојити да нисам сазнао да се она пасионирано бави оностраним и паранормалним појавама те ја
тако дођох на идеју да њу и њене двије нешто мање симпатичне другарице позовем код себе на сеансу призивања духова што оне с одушевљењем прихватише а кад смо се окупили и погасили сијалице па сјели за сто ја их упитах кога хоћете да призивамо на шта оне рекоше хајмо призват
Шербеџију да нам рецитује Не дај се Инес а ја им на то казах јесте ли вас три уопште нормалне, како ћемо призивати жива човјека, није он заправе мртав него само тако изгледа, говори и живи и зато ћемо сад по мом избору призвати Тракла из пакла а кад се мало касније појави Траклов
Био је то човјек којег су недаће чувале од других недаћа. Све је почело још у дјетињству. Мати одлучи да га ишиба због каквог несташлука, а њега пецне пчела и сав отекне па га, умјесто да добије батине, воде у хитну. Крене у школу сав снужден јер због
узбудљивог филма није научио градиво за контролни а пред школом га избију дјечаци из старијих разреда и сломе му руку, па умјесто са јединицом у дневнику заврши са гипсом на руци. Наставила се та необична размјена недаће за недаћу и у наредним годинама. Закасни на аутобус
којим је требао на море а аутобус се код Ливна судари са њемачким туристом у Мерцедесу и тако животе изгубе тројица његових најбољих другара с којима би сигурно и он сједио да је стигао на станицу на вријеме. По повратку са одслужења војног рока упозна дражесну и знатижељну
кад неки процедурални модел упорно избацује накарадне резултате нетреба упорно мијењат улазне податке веч треба мијењат - процедурални модел а сад касте ово разумили разумичете и дае амерички модел демократие самоме себи јебо мајку мајчину а јебо је мајку мајчину и свим
демокрацким моделима кои су уњему виџели макар и само дјеломични узор јер да тај модел веч неколко децениа упорно доводи спадала на чело нуклеарне суперсиле при чему су пошљедња двоица у низу не само спадала веч и рудиментарни инбецили и отпатци од хуманитета и зато америка улази
у најмрачние доба своје повиести у ком че друштвеновриедносна мјерила одреџиват шачица мултимилиардерских хохштаплера обиљеџених психичким девиациама и неумјереним анбициама и без икакве политичке одговорности те са само једном визиом да богати буду још богатији а фукара да има
Бењамин Нетањаху игра једну веома морбидну и мрачну игру и игра је веома вјешто, показујући да је достојан својих политичких и идеолошких учитеља, михненског собосликара и његовог водећег пропагандисте. Огрезли у лудило и у ирационалност, и
Хитлер и Гебелс одлучили су да своју одговорност подијеле са читавим њемачким народом и у тој су накани успјели. Да је њемачки народ знао каква га судбина чека, можда би се још касних тридесетих или раних четрдесетих у њему појавио неко, и то не усамљен, ефикаснији од обогаљеног
и разочараног пуковника фон Штауфенберга и прецизно пласираним куршумом или вјешто постављеним експлозивом поштедио Њемачку, али и друге земље, оне које су биле жуђени плијен полудјелих другара из задимљене минхенске пивнице, горке и срамотне судбине из које, авај, нису научене
Транскрипт тајно сниманог разговора вођеног у децемрбу 1990. године, између Алије Изетбеговића и Емира Кустурице:
АИ: Емире.
ЕК: Реците, предсједниче.
АИ: Емире, сине, ти знаш колико ја тебе волим, баш ко да си моје дијете.
ЕК: Знам, предсједниче.
АИ: Ти разумијеш какво је вријеме пред нама. Видиш да ово неће на добро изаћи, да ће се Југославија распасти.
ЕК: Видим, предсједниче, јебем ли им маму унитаристичку, хоће све под своју шапу да ставе!
АИ: Полако, Емире, није сад начин да се грубо поступа и да се говори оно што душман једва чека да чује. Ја знам да си ти жива ватра и нестрпљив, али ово вријеме од нас тражи сабур.
ЕК: Ма, чика Алија, пустите ви то полако, нема с њима полако. Ја бих њима... (неразговјетно).
У уторак, 22 ов. месеца, био је у крагујевачком првостепеном суду један претрес, који по самој кривици, која се судила, не би имао никаквог интереса, али који је по догађају, из кога је потекла та кривица, био не само веома
интересантан него и карактеристичан за невероватне прилике, које још владају у понеком делићу нашег народа.
На оптуженичкој клупи налазио се некакав Богић Радосављевић, сељак из села Кормана, који је оптужен због лаке повреде тела нанете неком Антонију Тодоровићу, сељаку из села
Ботуња. Невероватни догађај, који је претходио овом деликту а који се нас овде и тиче састојао се у овоме:
Оптужени Богић имао је сестру Јелицу, која је у оно време била још девојка. Та девојка Јелица једнога дана пренерази своје сељане, кад им најсвечаније и најозбиљније објави