Нико не говори о томе како је "Породица" покушала да провуче гледаоцима објашњење државног уређења Савезне Републике Југославије, која је по сувишним и бесмисленим функцијама била ту негде са тренутном Босном и Херцеговином.
Од три министра унутрашњих послова на десет милиона становника једино боље може бити једанаест министара унутрашњих послова на три милиона становника.
Да не говорим о томе што су обе републике имале председнике који су се бирали на непосредним изборима и чија су овлашћења била како затреба
Цела екипа је окупљена за столом. Реч има један колумниста "Курира" (не знам зашто, али мислим да би баш Реља био идеалан избор за улогу). Он им поручује следеће:
"Koliko sam ja puta na stranicama govorio (džaba krečio) da ovo što ovako nikad
nije bilo može da bude samo gore dok se u Srbiji ne pojave ljudi koji će svoju stranku urediti u skladu sa redom i zakonom, a ne u skladu sa principom narodnjačke države, jer utuvite ovo u glavu, đuturumi, onako kako ove naše personae dramatis uređuju svoje stranke, tako će
uređivati i državu jednog dana kad se uspentraju na vlast. Dva su čoveka u istoriji ove zemlje pokušala da ona liči na državu, a ne na kalakurnicu. Prvi od njih, Milan Piroćanac, nekako je izbegao javno pogubljenje, ali te sreće nije bio Zoran Đinđić, koji nas je nakratko izvukao
Пре тачно недељу дана сам овде открио рупу на саксији утврдивши да серија није баш сјајна, а да је књига вероватно пуна историјских фалсификата. Међутим, прича која стоји иза оваквог кривотворења историје је скандал за себе.
Изгледа да је аутор сада померио границе маште. [1/16]
Да би било потпуно јасно о чему је овде реч, вратићемо се у 2018. годину. Тада је роман "Александар од Југославије" угледао светлост дана, а Вук Драшковић је у интервјуу за "Експрес" објављеном 18. октобра те године изнео нека ексклузивна "сазнања".
Већ постаје сумњиво. [2/16]
Тврдње о изворима који су били "тајни", "скривани" и ауторима који су били "забрањени" и "заборављени" обично најпре наилазе на сумњу код историчара, поготову када је реч о причи која звучи стереотипније него неки моји твитови.
Но, то је прошло, а онда је дошао наставак. [3/16]
Покушаћу да изнесем на једном месту утиске после гледања. Напомињем да нисам читао Драшковићем у књигу.
Све у свему, доживео сам несрећу са очима. Епизода почиње крајње непотребним уводом у ком се наводе догађаји из ратова 1912-1918.[1/23]
Оно што даје посебно непријатан осећај при гледању увода јесте центрирање нарације око престолонаследника Александра као некога ко је поднео највећи терет патњи тих година. Не морам да говорим колико је било жртава и ко су оне биле.
Уводна сцена добија боју појавом њега. [2/23]
Не знам које су биле намере аутора тим поступком. Такође, нарација на почетку звучи као да је од речи до речи преписана из књиге (нека потврди или оповргне неко ко ју је читао). Реплике су, очекивано, неприродне, што смо већ видели у Шотриним серијама по романима Мир Јам. [3/23]