Thread by @ivanaedu

Утисци са представе Књига о Милутину
Прво да видимо ко је режирао и адаптирао текст Егон Савин
Зашто ово напомињем, имала сам утисак да је сва кривица сваљена на Србе. Представљени смо као "наши" који су силовали, пљачкали голоруки народ док је војска прелазила Албанију.

Више пута је током представе наглашено "не нису Немци то су радили наши"
За Бугаре који су поклали и побили пола источне Србије "можда не би то урадили да им после 1913. нисмо окренули леђа"

Током прелаза преко Албаније и преноса моштију "па зар ми ништа нисмо друго могли да понесемо?"

Страдање Српског народа је представљено као безуман чин, са чиме се слажем јер смо се борили за "нашу браћу" и добили смо уједињење.
Приказ гађења Војвођана на Србске геџе...
"шта ми има да идемо и да ослобађамо тамо неку браћу.."
"јел су они тражили да буду ослобођени?"

Страдање наше деце "ниједна држава не може да добије рат жртвујући толику децу"

Представа је приказана као жеља да се прикаже сва бесмисао рата, једино нигде нисмо видели да је тај народ спасавао шта се спасти може и који нико ништа није питао, ни тада ни у каснијим ратовима

Цела представа показује страдање, убијање, сакаћење, злочине, корупцију, богаћење појединаца, чега наравно има у сваком сукобу...
Али завршетак представе је "џаба ратовати кад смо испали смешни"

Књига приказује љубав према Србији, жени, мајци, земљи, стоци, свему ономе што ми јесмо, у представи је то приказано минимално уз доста пљувања по "каква је то отаџбина"

Волела бих да постоји неко ко је ово другачије доживео, можда ја не разумем "уметност"