„Žrtve seksualnog nasilja društvu ne duguju ništa. Društvo duguje njima, da ih zaštiti, ohrabri, podrži, da obezboli njihov put ka isceljenju i dobijanju pravde. Ipak, to u praksi često nije tako.”
Od „prekratke suknje”, preko „lošeg mesta i vremena”, žrtve seksualnog nasilja bivaju predstavljene kao krivci za tuđu monstruoznost.
Beskrajno hvala našoj dragoj i našoj hrabroj Jovani Matić na svim rečima iz teksta.
Na svaki pomen silovanja, krivicu društvo traži u silovanoj ženi. Silovana žena biva percipirana kao saučesnik u nasilju koje preživljava, a u diskusiji o „razlozima”, koje ne bi smelo biti, nikad se ne polazi od silovatelja koji je jedini, krivac u slučaju seksualnog napada.👇
Deo problema leži u tome što kad pomisli na silovanje, prosečan čovek pomisli na otmicu žene koja hoda mračnom ulicom i odvlačenje te žene u neki memljivi podrum, a sve od strane potpuno nepoznatog monstruma iz mraka. Iako se dešava i u ovom obliku, seksualni napad nije samo to.
Zapravo, nasilnici su statistički prilično retko nepoznati monstrumi iz mraka, krvavih očiju koje obasjavaju zabačene jednosmerne uličice. To su partneri, prijatelji, rođaci, to su nadređeni, profesori, poznate ličnosti.👇
Najčešće su krvave oči monstruma žrtvi već poznate, doduše, u nekom skroz drugom obliku, možda kao mile i nežne, pune razumevanja i utehe, prijateljske i tople, ni nalik na oči zveri koja vreba.👇
Osim toga, često ćete čuti kako se seksualni napad „računa” samo ako dođe do fizičkog okršaja žrtve i nasilnika. Ne znam kako komentatori zamišljaju sudar snaga jednog dvometraša razvijene muskulature po muškom tipu i preplašene žene koja je u proseku dosta fizički slabija.
Uz to, žrtve često strahuju za život, bilo da se radi o pretnji oružjem, verbalnoj pretnji ili prosto o strahu da će im nasilnik oduzeti život nakon napada. Najveći broj žrtava se zaledi,što je baš kao i aktivni pokušaj odbrane, potpuno prirodna reakcija na opasnost koja preti.
Napad se, gde god i pod kojim god okolnostima, dogodio. Za napadača, posao je obavljen, potreba za poniženjem i nanošenjem bola drugoj osobi je zadovoljena. Za žrtvu, počinje novo poglavlje života.
Fizički bol je tu, i proći će, mišići će se opustiti, mlečna kiselina nakupljena tokom napora da silovatelj bude odgurnut razgradiće se. Modrice će proći kroz sve boje duginog spektra i nestati sa kože. Krvarenje će prestati, bilo samo od sebe, bilo nakon intervencije lekara.
Ali, nije seksualni napad samo napad na telo. Telo je samo kutija u kojoj se nalazi unutrašnji svet žrtve, pravi cilj, crvena krpa za monstruoznog bika koji počiva u silovateljima. Žena koja je preživela seksualni napad oseća se prljavom nakon što se napad desi.
Uslovljena društvenom konstrukcijom o silovanju, ona počinje da veruje da je izazvala napad, da je sama kriva što je do njega došlo ili što nije mogla da se odbrani. Strahuje da ikome kaže šta se dogodilo, znajući da će možda naići baš na potvrdu svoje nepostojeće krivice.
Šta dalje? Preživela će možda potražiti podršku od onih kojima veruje, možda će je i dobiti. Ali jedno je sigurno: kako god bude odabrala da korača na putu isceljenja – vrlo verovatno se neće uklopiti u koncept Savršene žrtve, one koja nije kriva i koja odgovara društvu.
U stvarnosti – niti jedna silovana žena nije kriva, niti uživa u statusu žrtve. Seksualni napad sa sobom nosi pakao koji treba preživeti i na tom putu je veoma važna podrška društva.
Silovana žena društvu ne duguje ništa, ali to društvo duguje njoj da ne bude sama na izuzetno bolnom putu prevazilaženja traume koja ostaje nakon napada.
Tri objavljene studije potvrđuju ono što mnoge žene instinktivno znaju: kućni poslovi se i dalje smatraju ženskim – naročito za žene koje žive sa muškarcima. Jedna od studija je otkrila da žene obavljaju više takvih poslova kada stanuju sa muškarcima nego kada su same.
Druga je pokazala da, iako današnji muškarci provode više vremena na kućnim poslovima nego ranije, i dalje ne rade tradicionalno „ženske” poslove kao što su kuvanje, pranje i čišćenje.
Danas sa vama delimo drugi, zaključni deo teksta ,,Seks-rad: najstarija opresija, ne najstarija profesija".
,,Prostitucija je, u stvarnosti, vrlo jednostavna. To je seks između dvoje ljudi – jednog koji želi seks i drugog koji ga ne želi." K. E. Ekman🧵 zenskasolidarnost.org/post/seks-rad-…
U ovom delu, govori se o tome zašto terminologija seks-rada predstavlja ono što je Karl Marks nazvao ,,dominantna ideologija vladajuće klase" i zašto legalizacija odgovara interesu neoliberalnog kapitalizma, pogotovo u vremenu ekonomske krize, a ne vitalnim interesima žena.
Stigma koja prati prostituciju je naličje muške polne privilegije. Zajedno, one održavaju hijerarhijsku strukturu društva. Ali mi takođe tvrdimo, na osnovu antropoloških dokaza, da prostitucija nije univerzalna i nije neminovna, te da je ljudska zajednica dugo postojala bez nje.
Reakcija povodom intervjua sa Mihailom Maksimovićem, podvodačem optuženim za trgovinu ljudima i posredovanje u vršenju prostitucije, objavljenog u dnevnom listu „Kurir” 22. novembra 2021. godine: 🧵
Prema ranijim navodima medija, Mihaila Maksimovića su tri žene, „njegove radnice” za koje tvrdi da ih je „gledao kao sestre”, optužile za trgovinu ljudima.
Alisa Stojanović i ekipa predstave „64” povukla se sa nastupa na festivalu u Brčkom pošto se saznalo da je Branislav Lečić član žirija. Takođe se povukla i ekipa pozorišne predstave „Šindlerov lift” iz istog razloga. 👇
Prema izveštaju koji istražuje trendove u prostituciji u Irskoj, preko 90 odsto prostituisanih žena koje traže zdravstvenu negu za žene su migrantkinje. 👇
20. novembar je Svetski dan dece. Ujedinjene Nacije su 1954. proglasile ovaj dan univerzalnim danom dece. 20. novembra 1959. UN su donele Deklaraciju o pravima deteta, a 30 godina kasnije, Konvenciju o pravima deteta.
Konvencija o pravima deteta propisuje prava dece i štiti decu od zloupotreba, nasilja, eksploatacije, uključujući i seksualnu eksploataciju u pornografiji i prostituciji, gde većinu čine devojčice.