Thread by @elisbektas

данашња понуда идиотлука је богата и разноврсна а изње за ово приеподне издвајамо текс литерате и филмаџие дине прохича објављен на порталу тачнонет под називом збогом бранчило у ком нас аутор из хладне и уредне норвешке гаџа далекометним подсјечањем на значај бранка чопича у

одрастању југословенских покољења те далекометним приекором данашњем добу у ком за бранка чопича нема миеста у школским лектирама да би текс завршио уобичајеним родитељским разметањем подвигом своје кчерке која се на сиеверу континента мучи са чирилицом и чита бранкове приче а да

јој то ние школска обавеза. прохичев текс обилује опчим миестима која изравно воде ка погрешним закључцима и на која се неби требало освртат да нам их је понудио неки честити трудбеник ил неки анонимни кладионичар ал кад нам та опча миеста доџу од субјекта испуњеног анбициом да

се ко стваралац угради у величанствени храм свјецког духа и кои је репрезент читаве једне краткосилазно мислече и дугоузлазно осјечајуче плејаде јавних специмена онда та опча миеста постају егзенплари идиотлука које вала неморамо из скандинавие увозит јер да су домачи самоуправни

идиоти овладали најсувременијим технологиама за производњу домачих идиотлука и подигли продуктивнос на разину која је омогучила да се план предвиџен за прву петољетку вишеструко премаши ал се због тога приближавамо ка краху тржишта јер да их ниџе неморемо извес а истовремено

увозимо идиотлуке из свих крајева дуњалука и то без икакве контроле квалитете те су нам и складишта и полице у дучанима препуни идиотлука и још су се многе јавне личности несебично укључиле у канпању њиховог рекламирања ко производа неопходном сваком граџанину и сваком

домачинству небил се тако распродало барем нешто од огромних залиха а све су чешче и хуманитарне акцие донирања идиотлука граџанству које их са зафалношчу прима немајучи појма зашта че им коикурац ал тое ваљда некаква нужнос тамо џе друштво веч тречу децениу заредом свиес о себи

гради на перцепцији себе ко објекта хуманитарне помочи и пада у депресиу ил у хистериу кад хуманитарна помоч изостане. прохич сматра да ми овџе неморемо виџет стварнос коју живимо те га хуманистички алтруизам гони да нам великодушно растумачи њене мањкавости меџу коима предњачи

та што у њој нема миеста за антифашистичке вриедности и за чопичеве приче у лектири те да нас уједно подсјети дае он стасаво у стварности чији је етички устрој почиво на поукама чопичеве књижевности а то ние ништа друго нег једно пичкасто уњкање недозрелог стармалог џетета у

тиелу средовиечног клипана кои саможиво узурпира чопича заборављајуч на веома битну чињеницу да у југослацији чопич јес имо своје миесто у школској лектири ал дае своје миесто у животу плачо скупом циеном а накрају и самим животом јер да нису све његове поуке биле баш по вољи

руководечим друговима а ние од најмањег значаја то што су руководече другове највише узнемиравале управо оне најснажние поуке из чопичевих диела па су га због њих прогањали ко црква галилеа. сљедечи идиотлук је прохичево настојање да универзални и надвремени етхос у чопичевим

диелима сведе искључиво на антифашизам занемарујучи чињеницу да се и јунаци карла маја ил емилиа салгариа па и сервантесов дон кихот воде посве истим хуманистичким начелима у животу да тешко да би итко од њих знао изговорит риеч антифашизам а камол још шта казат оњему. прохич

накрају ламентира над посувраченим моралом овог овџе друштва говоречи оњему у првом лицу множине и туе чак донекле и управу ал статус идиотлука завриеџује његово инсистирање дае то спефицикум овог вакта чиме показује да умиесто мозга има архиву веселе свеске и да несхвача како је

посуноврачени друштвени морал повиесна константа те да никада у тој јебеној повиести ние постојала подударнос измеџу морала кои се с врха прокламује ко облигаторан и морала којег база упражњава у свакодневном животу. прохич и многи налик њему би то можда и могли схватит ал су

одабрали да несхвате јер да би се тако морали суочит са страшним сазнањем да су и сами плодови епохе у којој су на тло падали само изломљени и искварени комадичи оног величанственог морала кои нам је стајо над главама ко заштита од свих животних недача меџу коима су предњачили

бугари и аустрианци те маџари и албанци а ни румуни и талиани нису били ништа мање опасни ал то нама ние било довољно веч смо и унутрашњег неприатеља имали да послужи ко савршено оправдање за ту разлику измеџу морала из парола и оног у животу. и одиста зар треба тражит чвршчи

доказ за виечну јанусоидну природу друштвеног морала чак и у бајковитом југословенском антифашистичком друштву од тога што су нам из те епохе измеџу осталог претекли и ови субјекти кои никакву срамоту невиде у називању себе антифашистима а да при том ни курцем нису мрднули да се

са неким фашизмом суоче на једини начин на кои се са фашизмом могуче суочит веч нам соле памет свеједно сисају ли домачи буџет за културу ил се досаџују по скандинавији па ту досаду лиече тако што нама соле памет своим идиотлуцима и још бранка потежу ко аргумент за своје срамотно

медиокритетство које се од срамотног медиокритетства њихових опонената разликују онолко колко се пола говнета разликуе од оне друге половине кад га неопрезни бициклис точком преполови. а аллах најбоље зна

Unroll please @threadreaderapp