Thread by @elisbektas

истинита приповиес о једном дубоком и искреном пријатељству

касам својевремено отишо у београд нисам то учинио воџен жељом која је у ту чаршиу одвела многе домаче субјекте шточе реч жељом да тамо постанем славан и признат писац јер да ми тад уопче на ум ние падала тако сулуда и

покварена мисао да бих и ја једног дана мого завршит у књижевности ал једног сам се дана базајучи чубуром неопрезно препустио мишљењу неслутеч дае то почетак моје неумитне пропасти. једино што себи данас могу понудити ко утиеху и једино чиме могу ласкат својој сујети је то што

сам учинио све да непостанем славан и признат у београду ал и било џе друго но билое немогуче избјеч неумитну судбину која је хтјела да постанем писац ал ето нетужим се и некукам јер дае у мом систему вриедности ипак боље бит писац нег бит славан и признат. ако ништа друго писац

ужива вечу слободу и нема над главом инператив да вазда глуми некакву величину и друштвени узор нит се мора упињат да властите гадалуке и поганлуке престави публици ко некакву племенитос веч море једноставно казат - да то су мои гадалуци и поганлуци и шта вас боли курац за то. ти

почеци мог мишљења били су мучни и болни ко и сваки почетак тим више што ја појма нисам имо шта ми се дешава и кроз какве преображаје пролазим те сам стога знао осјечат да мие читав небески свод на плечима и да од таког терета могу буквално нестат. ево вако само пуц прстима и

чоек нестане и нема га. то мишљење је онда почело постајат препрека измеџу мене и других појава у мом животу како живих тако и неживих и штое више времена пролазило то су те препреке постајале све теже за савлаџивање а накрају су то биле дугачке линие ескарпи и контраескарпи те

конбинована минска поља велике густине и дубине. због свега тога ја сам се почо одават самочи мислеч да чу у њој нач подесно склониште ал тае самоча била само развојна фаза у процесу преображаја у писца што ја тад никако нисам мого знат иако сам добро памтио екинову мисао дае

поезиа уствари самоча. ал како доџавола да ту мисао повежем са собом у том часу кад тад нисам имо ниедну пиесму написану изузев једног сонета из средњошколских дана кои мие служио за курчење и разметање и кои ние курцу ваљо ко поецко свиедочанство пае из тог разлога тај сонет биo

омиљен меџу кошпама. једини ахбаб с коим сам у то доба мого проводит вриеме без осиечања узалудоности и потрошености био је један шутљиви и одмиерени господин у зрелим годинама кои је живио одмах испод калемегдана. тачние живио је у зоолошком врту и вама сад можда изгледа чудно

то да нетко живи у зоолошком врту ал ето уњеговом случају то ипак ние било чудно јер дае тај господин био вук. ја иначе неволим зоолошке вртове и сматрам их опомињучим доказом хињаве љуцке природе која у кафезу види проблем тек кад њу нетко метне у кафез но једног сам сунчаног

дана ушо у тај зоолошки врт појма немајуч зашто и ко омаџиан сам ишо све док ми нешто изнутра ние рекло да станем. а стао сам баш испред кафеза с вуком кои је лиено изашо из оне своје рупе удну тог његовог станишта па пришо шипкама и погледо ме право у очи а онда се пропо на

задње ноге и гурно предњу шапу кроз шипке ко бива да се рукујемо. то руковање означило је почетак једног не толко дугог колко дубоког и искреног пријатељства и отад сам повремено знао отич до зоолошког врта и посјетит свог приатеља с коим сам водио искрене и неувиене разговоре о

суштинским питањима. ви чете мене сад питат како сам мого разговарат с вуком кад незнам вучји језик а то ме питате јер дасте веч заборавили шта сам вам казо на самом почетку. казо сам вам да сам у то доба почо мислит а чоек кои мисли и вук се вазда могу разумит на начин кои че

вам одмах постат јасан чим и сами почмете мислит. једног од тих мислечих дана нагло ме спопо необичан и неугодан осјечај дасам ја уствари изгубљен усред пустиње и дае све то око мене само фатаморгана и ко да ужас таке помисли ние био довољан веч ме спопо и неземаљски страх да

можда ипак нисам управу и да то око мене ние фатаморгана веч заправе пасам тако растрган измеџу изгубљености у пустињи и страха да око мене нема привида отишо посјетит свог ахбаба вука кои је одмах схватио шта ме мучи па мие пружио шапу а ондае и врх њушке гурно кроз шипке и

загледо се умене оним своим очима које су неким чудом успиеле остат на слободи заразлику од остатка његовог тиела па мие вако казо - немој ми се ту пренемагат веч издржи мушки тај терет за кои си сам крив. да ниси био неопрезан неби те мишљење заскочило и био би одговоран и

разуман граџанин кои неразговара са дивљим звиерима. а ако мислиш дае теби тешко онда се запитај какое мени. ко да ние довољно то што су ме метли у овај кафез веч је тај кафез моро бит баш у београду па сваки дан морам гледат ову неодгојену жгепчад што се кревељи и која че себе

сматрат вриеднима мада никад нису уловили срндача у планини нит су завиали на пун миесец ал че зато завиат на све око себе почев од парова на понуди кладионице па до коншиа. мислиш дае мени лахко што ја морам бит у овом кафезу мада би они са своим завиањем било знатно занимљивији

за нормалне посјетиоце овог врта ал онда се подсиетим та откуд овџе нормални посјетиоци. ено погледај оно бублаво жгепче што му матер управо говори дае њено паметно злато. мали кретен веч сад зна за кога навиа и то че знање бит једино које че имат током читавог свог живота којег

че провес убиеџен да зна све осеби и тек че на самртној постељи схватит дае све било лаж и дае можда и та смрт која му прилази лаж а најгоре че му бит кад помисли дае лаж и то што му син говори дае његов клуб добио утакмицу тог дана. знаш ли колко ја таких судбина овџе видим

сваког дана? знаш ли колкое понижавајуче гледат свиежу храну како се смуца овуда и кревељи се животињама баш ко да животиње незнају ко су а ови што се кревеље ко да знају засебе ко су? ти си тек почо мислит и барем се мореш надат да чеш једном дочекат своју пропас и постат писац

а онда се више нечеш морат мучит са двојбама и слутњама које те сад муче јер да су писци љуцка говна која увиек наџу начина да себе оправдају пред собом самима ал ја чу увиек остат вук штое иначе једна дивна ствар ал у мом случају је неподношљива јер дасам ја вук у кафезу. а

какве сам срече још чу дочекат да будем вук заточен у земљи којом влада вучич. ви људи сте можда и навикли да вам владају најгори меџу вама ал код нас животиња се зна неки ред и једино џе тај ред непостои је у овим зоолошким вртовима кои су плод вашег болесног и изопаченог

доживљаја појма реда. па акое чељад тако безнадежан случај, упитах свог ахбаба, како то да онда причаш са мном? ти си другачији, одговори вук, утеби има нешто вучје и дивље и колко год ти покушо то затомит то че вазда нач начина да избие на површину макар само у виду бљеска у

очима и зато че друга чељад затебе вазда говорит да си луд и махнит ал немој да те то погаџа јер да муфлони немогу другачие протумачит то што избиа из тебе. хвала ти на овим риечима, рекох му ганут, охрабрио си ме њима. немој се пречерано узохолит, опомену ме мој пријатељ,

тачное да утеби има нешто вучје ал отиџи до оног доље кафеза са чинпанзама па че ти и оне реч да утеби има нешто мајмунско и то че такоџер бит истина. снажан прољетни пљусак са грмљавином наглое прекино тај разговор измеџу мене и мог ахбаба вука а посље тога смо се виџели још

неколко пута и водили мање драматичне разговоре. онда се завршио мој боравак у београду за ког ни данданас незнам јел био привиџење у пустињи ил је био стварнос штое још ужасниа могучнос но не замене кои више нисам тамо веч за београд. пролазиле су године а ја сам све риеџе и

риеџе помишљо на свог шутљивог и госпоственог приатеља вука и на важне разговоре што смо их водили пред његовим кафезом у калемегданском зоолошком врту. данас више незнам ни јел мој пријатељ још увиек жив нит се желим распитивати о томе но недавно сам га се сјетио касам читав

један дан потрошио на размишљање о стварности која ме овџе окружује а након што сам размишљање привео крају наглас сам се обратио свом драгом пријатељу надајуч се да че ме он некако ипак чут јер да вукови имају ето тако неке чудне способности па и ту да чују оно штое изговорено

далеко од њих. а реко сам му ово - кад си ми говорио о муци свог заточења у кафезу јасам ти виеровао драги мој пријатељу ал тек те данас одиста разумием јер да данас и сам у искуству носим то стање заточења док око мене ходају креатуре које кроз живот носе само једно поуздано

знање и то оно о клубу за кои навијају. то што ме нису метли у кафез ко тебе нечини никакву разлику јер да ме само нису метли у кафез од челичних шипки. данас се кафези праве и од риечи драги мој пријатељу. знај да се радујем поновном сусрету па макар то био само сусрет бљескова

лудила из наших очију горе меџу сазвиежџима ил сусрет наших давних завијања на миесец која још увиек јашу горске виетрове и јахаче их до краја времена

лудила из наших очију горе меџу сазвиежџима ил сусрет наших давних завијања на миесец која још увиек јашу горске виетрове и јахаче их до краја времена

Unroll please @threadreaderapp