Thread by @IrenaBor1

Svaki roditelj deteta sa nekim teškoćama u razvoju morao je prvo da prođe kroz period negacije u kome mu je bilo teško da u potpunosti prihvati istinu. 

Zatim je morao da prođe kroz period sumnje da je on nešto uradio ili nije uradio, pa time mozda doveo do te situacije.

Onda period kad krivi i psuje sve u šta veruje što je baš njemu i njegovom detetu data nesreća kakvu nisu ničim zaslužili. 

A, onda i period kada zahvaljuje što je baš njemu dato, jer možda neko drugi ne bi ni probao da se bori za to dete.

Kada uspe da se nadljudskom snagom misli uzdigne iznad svoje boli i zameni je hrabrošću, onda ide period susreta, lažnih nada i razočarenja sa nesavesnim lekarima, podmitljivim službenicima, pogrešnim dijagnozama, prevarantima u vidu raznih spravljača melema, prodavača magle.

Onda naiđe period udaranja na zatvorena vrata, period molbi i klečanja pred gorima od sebe za dobro deteta. 

Pa onda period vere u sebe, pa nevere, period samoosude i samokritike, period padanja i molitva, period nuđenja đavolu svega samo za dobro...deteta...

I onda, taj izmučeni stvor koji je na svojim leđima poneo težinu mnogo veću od njega samog, ode sa svojim detetom u parkić. I vidi kako neka "majka" vuče za ruku svoje zdravo dete. 

Kao da ga štiti, kao da ga brani, kao da je prelazno. 

I ostavi ih same na klackalici...

Nije to stvar edukacije nego ljudskosti.
Razumite. Pokušajte.
Mnogo će značiti ako ne odete sa klackalice.
#ZastitiDaZastitim
#PomoziDaPomognem