Ko smo mi i čemu stremimo?
Postali smo talog jednog junačkog naroda.
Mulj i ustajala balega srećna ako ućari neku vajdicu od nosilaca ordena sekte bradatih lešinara.
Zapitajte se da li smo zaslužili da preživimo kao nacija ili nestanemo da ne bi više brukali pretke.
👇👇👇
Pogledajte Rome, koji su stariji narod od Srba.
Gde god da odu, ostaju Romi.
Ne menjaju način života, jezik čuvaju, a decu uče da govore romski.
Pogledajte nas!
Treća generacija u inostranstvu ne govori maternji jezik, a čak su im i imena prilagođena sredini u kojoj žive.
A mi kao želimo promene.
Mi bre želimo da na vlast dođu naši, a ne da se iskupimo potomcima za budućnost koju smo im zasrali.
Oslobodili smo se straha i odlučili da nas ne pljačkaju jedni te isti.
Na političare gledamo po principu: Mimi Oro je kurva, a Staniju bi ženio.
Nikada više NVO koje se bore za ljudska prava i nikada manje ljudskih prava nismo imali.
Nama u ovoj fazi nazadovanja nisu potrebni političari već prosvetitelji.
Prvo čitanje i računanje pa onda glasanje.
Toliku pamet smo u svet poslali da nam ništa ostalo nije.
Svi političari nam nude instant boljitak.
Još samo da nas njihove neradničke ruke povedu dolinom smrti u njihovo bolje sutra.
Dok budemo gledali Diznilend na horizontu satkanom od obećanja i divili se pčeli koja plodi cvet, nećemo ni provaliti da smo do guše u govnima.
Naravno za sve su krivi komunisti.
Žestina naše mržnje prema mrtvom komunizmu se jedino i isključivo može uporediti sa žestinom uvlačenja živom Titu.
Za vreme patriJota je potopljena Valjevska Gračanica, a za vreme zlih komunista manastir Piva je premešten kamen po kamen.
Idoli su nam oni što nekažnjeno kradu i one što su progutale više dece od Bubonske kuge, a pričamo o moralu.
Od Božijih zapovesti poštujemo popa i Badnjak na braniku.
Političari nam imaju rešenje za sve probleme, ali ne za hohštaplere u mantijama koji im obezbeđuju idiote.
Ovaj sistem društvenog uređenja i vrednosti je nemoguće popraviti.
Ovo treba srušiti i zapamtiti kako se ne bi ponovilo našim potomcima koje smo već dovoljno zadužili, a ne prihvatamo obavezu da stvari ispravimo.
Mi uvek biramo sigurnu propast, a ne nesigurnu budućnost.
Radnike u štrajk vode sindikalci koji su potpisali saglasnost za privatizacije.
Trudnice se bore za minimalac, a dobiće ono od čega su zatrudnele.
Omladini je na ulici lakše provaliti nacionalnost nego pol.
Sve manje verujem u strani faktor, a sve više u domaću glupost.
Svi najavljuju reforme, a kod nas su one kao menstruacija - dođu svakog meseca i budu krvave.
Ponašamo se kao da nas celu noć drogirao Željko Mitrović, a ujutro nas njegov sin gazio kolima na pešačkom.
Prodajemo ono što su osvojili naši preci, dok zaslužujemo 3 pokolenja.
Parlament nam je pun političkih lavova koji samostalno riknu na svakim izborima.
Vlast nas za 2.000 plodi 4 god.
Probajte napraviti takav dil sa prostitutkom.
Patrijarh veruje u novog Boga koji mu ispunjava sve želje.
Drustvo kojim vladaju vračevi nije nacija već pleme.
Za sve se vadimo na uranijum kao da smo bili mnogo bolji pre njega.
Željni smo vajdice kao Palestinac slobode.
Niko neće u naletu nacionalizma da očisti divlju deponiju, posadi drvo ili pomogne starcima u komšiluku, ali će bez problema konstantno lupetati po internetu.
Odanost politički ili finansijski interesnoj grupi nam je važnija od integriteta i poštenja.
Češće viđamo glasačku kutiju nego lekara.
Ideja o kolektivnom dobru nam je nestala kao beogradski metro posle izbora.
Kada bi se uveo porez vernicima, bili bi zemlja ateista.
Političari su nam nekada bar delovali stručno, a danas izgledaju kao sa Ali Express-a.
Naše antikorupcijske mere su uvođenje novih nameta, jer ako narod nema pare, onda nema sa čim ni da podmićuje.
Svaki naš bunt ima rezultat kao mlaćenje Sebastijanom ispred Ane Brnabić.
Ponašamo se kao impotentan čovek u javnoj kući, koji je pročitao Kamasutru ali nema snage da je primeni.
Vlast nam je uvek na budžetu, a narod samofinansirajući.
Bivša SFRJ je devastirana i opljačkana, a nas i dalje dele politikanti koji zajedno piju kavu, kahvu i kafu.
Za mene je Crnjanski veći pisac od Dostojevskog, a Njegoš od Šekspira.
Naš nacionalni ponos nestaje dok se svađamo da li se uvući u dupe Zapadu ili Rusima, jer borba nije opcija.
O kapitalizmu nam pričaju oni zbog kojih su narodne kuhinje pune demokratski gladnog naroda.
Naši preci su slobodu i boljitak osvajali sabljom i kuršumom, a mi se borimo šetnjom i internetom.
Bespogovorno veličamo i one što su nas ubijali i one što su ćutali, jer svako ko nas ne ubije postaje nam prijatelj.
Svaki okupator bi brzo bankrotirao sa ovakvim podanicima.
Dičimo se da su Hrvati i Bošnjaci nastali od nas, a ne pitamo se kakav smo to narod čiju polovinu čine konvertiti.
Istovremeno seirimo nad idiotlucima političara i ispadamo glupi na svakim izborima.
Znam da nismo svi isti, ali većina je ta koja je odlučila da nestanemo.
Sve dok živimo u ovakvoj zemlji, niko ne zaslužuje da se naziva intelektualcem.
Za 10 godina ćemo žaliti za ovim tužnim vremenima.
Ja bih samo voleo da postoji Pakao gde bih primio i ugostio većinu našeg naroda.
Onu većinu koja hrabro ćuti, jer eto vajdica.
- Kraj.-