OD BALTIKA DO SAVE
„Živeti se ne mora, ploviti se mora”

Negde početkom 1936. godine, veselo beogradsko društvo je uživalo u kafani slušajući priču Dimitrija Vasiljeviča Sirotkina (1864-1953) o njegovom životu u Carskoj Rusiji pre Oktobarske revolucije,
gde je kao jedan od najvećih brodovlasnika, u čijem je posedu bilo više stotina brodova, zauzimao značajne pozicije i igrao važnu ulogu u poslovnim krugovima, te je čak bio i gradonačelnik Nižnjeg Novgoroda od 1913. do 1917.
(sledi interesantna priča ⬇️)
Dolaskom u Srbiju, ovaj multimilioner i vlasnik više rudnih koncesija zlata širom Evrope, nije klonuo duhom već je odmah od čukaričke opštine uzeo u zakup plac na početku Makiša i tu pokrenuo radionicu za izradu brodova iz koje je već 1923. izašao prvi motorni čamac „Kosta”
nazvan po njegovom sinu, a naredne godine, uz svečanost i veselje, Sirotkin spušta u Savu prvi brod izgrađen u Srbiji nakon Velikog rata - putničko-transportnu lađu, pod imenom „Volja”, dužine 40 metara sa mogućnošću da u 70 luksuznih kabina primi 300 putnika i 3 vagona robe.
Prepričavajući tako dogodovštine, Dimitrij Sirotkin se priseti i svoja dva broda koja je platio i naručio u Švedskoj, još pre rata, a koja su ostala na tamošnjem brodogradilištu, te sa velikom nostalgijom diže čašu u to ime i nazdravi: za „Iran” i „Indus” - te je po ruskom starom
običaju ispi do dna.
- 'Ajde da ih dovezemo u Beograd? - uzviknu trgovac J. Marković i izazva lavinu smeha u kafani.
- Ih, pa nisu to automobili da ih tako prebacujemo - uzvrati Sirotkin objašnjavajući okupljenom društvu da su to veliki brodovi sa rečnim koritom (plitak gaz)
namenjeni isključivo za reke, te da bi plovidba uzburkanim okeanima i morima bila pogubna. (Tada nije postojao rečni prolaz Rajna-Majna-Dunav)
- Poznajem ja kapetana na Jadranu koji te brodove može da preveze do Beograda - uporan je bio Marković.
Veliko je pitanje ko je bio zapanjeniji - direktor brodogradilišta kod Stokholma, čuvši pitanje Sirotkina da li su spremni njegovi brodovi „Iran” i „Indus” koji stoje već 20 godina u toj luci, ili stari kapetan Vilim Mikuličić iz Bakra pored Rijeke kada je čuo Markovićevu ideju.
„Živjeti se ne mora, ploviti se mora” - citirajući rimskog vojskovođu Pompeja, stigao je odgovor iskusnog moreplovca, pomorskog kapetana Mikuličića, nakon mesec dana koliko je tražio da razmisli o svemu i napravi plan ovog nesvakidašnjeg puta.
Dobio je potpunu slobodu za odabir mornara, procenu najpovoljnijeg godišnjeg doba za plovidbu, tehničkih i ostalih potrepština, te se početkom juna 1936. godine, sa 21 članom posade pojavio u pomenutoj luci kako bi preuzeo plovila.
Iako su pravljeni pre 20 godina, brodovi (remorkeri) su bili u solidnom stanju. „Indus” je bio manji, dužine 37 metara, sa motorom od 400 konjskih snaga, koji je uz malu intervenciju brzo proradio, a „Iran” se prostirao na 68 metara dužine i 19,5 metara širine, sa motorom od 1500
konjskih snaga, ali zbog nedostatka određenih delova nije bio u funkciji. Kapetan je sa ekipom danima ispitivao brodove, osmišljavao najboji način plovidbe, te najzad odlučio da na put krene u „teglećem sastavu” tako što bi „Indusom”, manjim, vukao -teglio veći, sve do Beograda.
Tačno u 18:00 časova, 10. juna 1936, kapetan Mikuličić, koji je ujedno bio zapovednik oba broda, dao je znak da se krene iz Stokholma ka Kopenhagenu. Usklici i aplauzi sa obale, uz zvuk sirena sa okolnih brodova ispratilo je ovu čudnovatu hrabru ekipu mornara - avanturista.
„Iran” je bio zakačen debelom čeličnom sajlom dužine 180 metara za „Indus”, međutim, čim su izašli na otvoreno more strahovita magla se spustila na njih, što je dodatno otežavalo manevrisanje i plovidbu.
Tri dana kasnije stigli su u Kopenhagen, a već sutrdadan krenuli put Kiela gde ih je pratilo strašno nevreme, zbog čega su ih, lučke vlasti u Brunsbutelu, zatečene prizorom koji vide, zadržale do 17. juna kako ne bi ušli u Severno more uzburkano velikim talasima.
Doverski tesnac su prošli 18. juna, a narednog dana i kanal Lamanš gde ih je strahovito nevreme primoralo da ponovo pristanu i prenoće u engleskoj luci Portland. Prolazeći „Veliko groblje brodova” poznatije kao Biskajski zaliv, 21. juna tokom noći, vetar se naglo promenio,
oluja se razbesnela i tada im se čelično uže prvi put pokidalo, te je „Iran” ostao da nekontrolisano pluta. Usledila je očajnička borba ljudi sa prirodom, pokušavajući da priđu jedan drugom kako bi se ponovo zakačili dok ih je morska struja strahovito vukla ka plićaku i spomeniku
„Devica brodolomaca”. Četiri puta im se tu noć kidala sajla, a kada su na jedvite jade, iscrpljeni i iznemogli, pristali u luku Milert tamošnji radnici su ostali u čudu ne verujući šta i koga vide.
Četrnaest dana, koliko su prinudno ostali u toj luci, čekajući da prođe uragansko nevreme, iskoristili su za oporavak, opravku pokidanih užadi i ostalih elemenata na brodu.
Rt Finister i otok Sisargu su prošli uz gustu maglu, a pred lukom La Coruna ponovo ih je dočekao orkanski vetar, koji je tog dana, 8. jula, potopio na stotinu španskih ribarskih brodića i usmrtio 40 ribara. Da su ovi pustolovi, kojim slučajem, taj dan ostali na pučini, po rečima
kapetana zabeleženim u njegovom brodskom dnevniku, zbog malog gaza brodova od 0,5 m, a velike visine trupa 5 do 7 metara - spasa im sigurno ne bi bilo (ribarski brodovi koji su tada potonuli imali su gaz 4 - 5 m, a visinu trupa 3-5 metara).
Gibraltarski moreuz su preplovili 14. jula u 21:00 čas, a iz luke Almerie su pobegli glavom bez obzira gledajući 18. jula kako počinje Španska revolucija. Put ih je dalje vodio duž obale sve do rta Gata, gde im je put preprečila španska vojna podmornica i uz čitav niz peripetija,
objašnjavanja ko su, šta su i odakle su, jedva ih pustila dalje. Zatim Alžir, pa kroz Malteški kanal, pored obale Sicilije prema rtu Spartivento, da bi 26. jula ušli u luku Patras, a već 28. su plovili Egejskim morem, ali opet zbog jake oluje prekidaju put na tri dana i svraćaju
u Grčki zaliv Karistos. Ko god ih je video i sreo - dugo ih je pamtio.
Istanbul su prošli 2. 8. i kroz Bosfor uplovili u Crno more, a 7. u 10:00 pristali su u glavno stecište delte Dunava - luku Seline, gde su ih sa svim potrebnim rečnim dozvolama, ali i flašama šampanjca u raširenim rukama, čekali presrećni Dimitri Sirotkin i trgovac J. Marković.
Dunavskoj internacionalnoj komisiji, koja ih je pregledala i overila dozvolu za dalji put, satima su prepričavali doživljaje, a narednih sedamnaest dana, uz piće, iće, pesmu i veselje, ploveći uzvodno Dunavom do Beograda, ali sada privezani bočno, jedan uz drugi, „Indus” i „Iran”
24. avgusta tačno u 14:00 časova, nakon dva i po meseca plovidbe i više od 12.000 pređenih kilometara (oko 6.500 nautičkih milja), sa preko dvadeset prinudnih stajanja, nebrojanog pucanja sajli i nekoliko oborenih rekorda, konačno su, uz veselu pompu i svečani doček, uplovili u
Savu i pristali na Beogradsko pristanište - kapetan morske plovidbe Vilim Mikuličić sa svojom herojskom posadom, ostvarivši nestvarni, a stvarni podvig ploveći - od Baltika do Save.
Uživali ste, a možda i niste, u još jednoj priči iz moje edicije: Nestvarno, a stvarno!
NestvarnoAstvarno.rs

• • •

Missing some Tweet in this thread? You can try to force a refresh
 

Keep Current with ŽivojinŽikaPetrović®

ŽivojinŽikaPetrović® Profile picture

Stay in touch and get notified when new unrolls are available from this author!

Read all threads

This Thread may be Removed Anytime!

PDF

Twitter may remove this content at anytime! Save it as PDF for later use!

Try unrolling a thread yourself!

how to unroll video
  1. Follow @ThreadReaderApp to mention us!

  2. From a Twitter thread mention us with a keyword "unroll"
@threadreaderapp unroll

Practice here first or read more on our help page!

More from @zivojin

19 Aug
Prvi srpski lekar u borbi protiv kuge, i berbera
Krajem 1762. izbila je kuga u Beogradu, te je vrlo brzo prešla i u Vojvodinu. Austrijske vlasti, da bi sprečile dalje širenje, zabranile su svaka okupljanja i dešavanja, a čelnici Novog Sada su lupali glavu - šta dalje činiti!
⬇️
Ipak, našlo se privremeno rešenje. Doneli su odluku da iskopaju opkope (rovove) oko grada i zatvore sve kapije. Stanje je bilo vrlo ozbiljno.
U jednom trenutku, tačnije 29. novembra 1762, neko od čelnika se setio da u gradu imaju lekara, i da je to u stvari prvi srpski lekar, tada jedini, koji je inače medicinu završio u Nemačkoj par godina ranije i nastanio se u Novom Sadu - Jovan Apostolović (1731-1770).
Read 10 tweets
12 Aug
Letnjikovac za slabunjavu decu na Košutnjaku
Primetivši da mnoga siromašna beogradska deca, tokom leta, ostaju kod kuće, za razliku od bogate koja su letovala u banjama, na moru i jezerima, dr Radoje Vukadinović, beogradski lekar i osnivač Društva za očuvanje narodnog zdravlja,
dr Slobodan Ribnikar i dr Vojislav Kujundžić, 7. oktobra 1903, iznose predlog da se za „beogradsku siromašnu i slabunjavu decu” podigne letnji sanatorijum. Ideja je bila da se „slabunjava” i nerazvijena prestonička deca uzrasta od 6 -12 god, primaju na dnevni boravak u prirodi,
te uz dobru hranu i ostalu negu, igrom i zabavom na svežem vazduhu, a pod nadzorom lekara, oporave i ojačaju.
Odmah se krenulo u traganje za pogodnim mestom za letnjikovac. Obišli su sve šume oko Beograda, gledali ih i razmatrali, te im se Košutnjak učinio kao najpogodniji.
..
Read 11 tweets
25 Jul
Brački kamen trpi sve
Grad Zagreb, 1927. godine, donosi odluku da jedan od njegovih najlepših trgova ponese ime Trg kralja Petra I Karađorđevića Oslobodioca.
(sledi zanimljiva priča ⬇️)
Nedugo zatim, 1932, čuveni hrvatski lekar, naučnik i političar dr Lujo Taler iznosi ideju da grad Zagreb oda još veću počast srpskom kralju Petru I Karađorđeviću i da se na istoimenom Trgu izgradi velelepni muzej, a za tu misiju čak zaveštava svoj celokupni imetak.
Olovku u ruke uzima Ivan Meštrović, te uz učešće svojih kolega, crta idejno rešenje za „Dom likovne umjetnosti kralja Petra I Velikog Oslobodioca”. Gradnja tog nesvakidašnjeg zdanja počinje 1934. godine, a svi domaći i svetski mediji izveštavaju o čudnovatom kružnom remek-delu
Read 12 tweets
13 Jun
Eto, toliko puta sam bio na grobu dr Arčibalda Rajsa a tek danas sam primetio da se u desnom donjem uglu spomenika nazire ime (verovatno) kamenoresca, pa mi sada ne preostaje ništa drugo nego da se zabavim detaljnom istragom o tom umetniku.
Tačno u 16:10, ispred svoje kuće na Senjaku, dr Arčibald Rajs je nešto dosta živo objašnjavao bivšem ministru Kapetanoviću koji je inače bio i njegov komšija. U jednom momentu Rajs se stropoštava na zemlju, pada na svoje desno koleno, a zatim na rame i nepomično ostaje da leži.
Bilo je to 8. avgusta 1929. godine. Sve to iz tramvaja je gledao gospodin Đorđević, Rajsov dobar drugar, koji izlazi na sledećoj stanici i dotrčava. Pohitali su i Kosta Smederevac i Antol Gar koji su radili u blizini Rajsove kuće u trafo stanici.
Read 36 tweets

Did Thread Reader help you today?

Support us! We are indie developers!


This site is made by just two indie developers on a laptop doing marketing, support and development! Read more about the story.

Become a Premium Member ($3/month or $30/year) and get exclusive features!

Become Premium

Too expensive? Make a small donation by buying us coffee ($5) or help with server cost ($10)

Donate via Paypal Become our Patreon

Thank you for your support!

Follow Us on Twitter!