легнем неку ноч и заспем па искористим прилику да мало протегнем ноге и удахнем чистог зрака. обиџем круг око парка луна султана јацие а онда сједнем на клупу код споменика синпатичним гостима из провинцие да смотам једну и запалим. тек што сам први дим одбио кадли угледам како
кроз парк иде некакав субјект. реко би чоек ја а опет можда и ние ја онако затегнут и одмјерен. приџе клупи и сједе на њу без да упита јел слободно
- некаже се без да говедо германофилско, упути ми приекор, веч неупитавши јел слободно
- ма неговорим ја тако иначе, правдам се постиџен, веч искористим прилику касам у сну да причам ко ови школовани
- немаш користи од таког опонашања, рече он, јер да ти то радиш гоњен знатижељом и са осиечањем стида а не ко школовани
- јах, хукнух резигнирано
- јах, хукну и он резигнирано
мало смо шутили и гледали споменик синпатичним гостима из провинцие кадли туда проџе трговац тиквама кои је под сваком руком носио по једну тикву а тречу метно наглаву па се клати тамоамо да очува равнотежу. наш смиех прекиде тишину а овај штое
ко бива ја а можда и ние ја каза
- ево смо фино изегленисали а нисмо се ни преставили један другоме
- јасам тековина социализма, рекох уљудно пружајуч му руку
- јасам доживљај мачка тоше, рече он и прифати моју руку
- морам сад ич, казах, брзо че сванут па морам пребројат сарајва јесул осванула џе су и омркла
- доброе док се има шта бројат, одврати он, макар и таки кусур
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
Једном сам ја у одмаклом тинејџерској доби забегенисао једну симпатичну и неколико година старију дјевојку и можда се никад не бих одважио да је покушам освојити да нисам сазнао да се она пасионирано бави оностраним и паранормалним појавама те ја
тако дођох на идеју да њу и њене двије нешто мање симпатичне другарице позовем код себе на сеансу призивања духова што оне с одушевљењем прихватише а кад смо се окупили и погасили сијалице па сјели за сто ја их упитах кога хоћете да призивамо на шта оне рекоше хајмо призват
Шербеџију да нам рецитује Не дај се Инес а ја им на то казах јесте ли вас три уопште нормалне, како ћемо призивати жива човјека, није он заправе мртав него само тако изгледа, говори и живи и зато ћемо сад по мом избору призвати Тракла из пакла а кад се мало касније појави Траклов
Био је то човјек којег су недаће чувале од других недаћа. Све је почело још у дјетињству. Мати одлучи да га ишиба због каквог несташлука, а њега пецне пчела и сав отекне па га, умјесто да добије батине, воде у хитну. Крене у школу сав снужден јер због
узбудљивог филма није научио градиво за контролни а пред школом га избију дјечаци из старијих разреда и сломе му руку, па умјесто са јединицом у дневнику заврши са гипсом на руци. Наставила се та необична размјена недаће за недаћу и у наредним годинама. Закасни на аутобус
којим је требао на море а аутобус се код Ливна судари са њемачким туристом у Мерцедесу и тако животе изгубе тројица његових најбољих другара с којима би сигурно и он сједио да је стигао на станицу на вријеме. По повратку са одслужења војног рока упозна дражесну и знатижељну
кад неки процедурални модел упорно избацује накарадне резултате нетреба упорно мијењат улазне податке веч треба мијењат - процедурални модел а сад касте ово разумили разумичете и дае амерички модел демократие самоме себи јебо мајку мајчину а јебо је мајку мајчину и свим
демокрацким моделима кои су уњему виџели макар и само дјеломични узор јер да тај модел веч неколко децениа упорно доводи спадала на чело нуклеарне суперсиле при чему су пошљедња двоица у низу не само спадала веч и рудиментарни инбецили и отпатци од хуманитета и зато америка улази
у најмрачние доба своје повиести у ком че друштвеновриедносна мјерила одреџиват шачица мултимилиардерских хохштаплера обиљеџених психичким девиациама и неумјереним анбициама и без икакве политичке одговорности те са само једном визиом да богати буду још богатији а фукара да има
Бењамин Нетањаху игра једну веома морбидну и мрачну игру и игра је веома вјешто, показујући да је достојан својих политичких и идеолошких учитеља, михненског собосликара и његовог водећег пропагандисте. Огрезли у лудило и у ирационалност, и
Хитлер и Гебелс одлучили су да своју одговорност подијеле са читавим њемачким народом и у тој су накани успјели. Да је њемачки народ знао каква га судбина чека, можда би се још касних тридесетих или раних четрдесетих у њему појавио неко, и то не усамљен, ефикаснији од обогаљеног
и разочараног пуковника фон Штауфенберга и прецизно пласираним куршумом или вјешто постављеним експлозивом поштедио Њемачку, али и друге земље, оне које су биле жуђени плијен полудјелих другара из задимљене минхенске пивнице, горке и срамотне судбине из које, авај, нису научене
Транскрипт тајно сниманог разговора вођеног у децемрбу 1990. године, између Алије Изетбеговића и Емира Кустурице:
АИ: Емире.
ЕК: Реците, предсједниче.
АИ: Емире, сине, ти знаш колико ја тебе волим, баш ко да си моје дијете.
ЕК: Знам, предсједниче.
АИ: Ти разумијеш какво је вријеме пред нама. Видиш да ово неће на добро изаћи, да ће се Југославија распасти.
ЕК: Видим, предсједниче, јебем ли им маму унитаристичку, хоће све под своју шапу да ставе!
АИ: Полако, Емире, није сад начин да се грубо поступа и да се говори оно што душман једва чека да чује. Ја знам да си ти жива ватра и нестрпљив, али ово вријеме од нас тражи сабур.
ЕК: Ма, чика Алија, пустите ви то полако, нема с њима полако. Ја бих њима... (неразговјетно).
У уторак, 22 ов. месеца, био је у крагујевачком првостепеном суду један претрес, који по самој кривици, која се судила, не би имао никаквог интереса, али који је по догађају, из кога је потекла та кривица, био не само веома
интересантан него и карактеристичан за невероватне прилике, које још владају у понеком делићу нашег народа.
На оптуженичкој клупи налазио се некакав Богић Радосављевић, сељак из села Кормана, који је оптужен због лаке повреде тела нанете неком Антонију Тодоровићу, сељаку из села
Ботуња. Невероватни догађај, који је претходио овом деликту а који се нас овде и тиче састојао се у овоме:
Оптужени Богић имао је сестру Јелицу, која је у оно време била још девојка. Та девојка Јелица једнога дана пренерази своје сељане, кад им најсвечаније и најозбиљније објави