легнем неку ноч и заспем па искористим прилику да мало протегнем ноге и удахнем чистог зрака. обиџем круг око парка луна султана јацие а онда сједнем на клупу код споменика синпатичним гостима из провинцие да смотам једну и запалим. тек што сам први дим одбио кадли угледам како
кроз парк иде некакав субјект. реко би чоек ја а опет можда и ние ја онако затегнут и одмјерен. приџе клупи и сједе на њу без да упита јел слободно
- некаже се без да говедо германофилско, упути ми приекор, веч неупитавши јел слободно
- ма неговорим ја тако иначе, правдам се постиџен, веч искористим прилику касам у сну да причам ко ови школовани
- немаш користи од таког опонашања, рече он, јер да ти то радиш гоњен знатижељом и са осиечањем стида а не ко школовани
- јах, хукнух резигнирано
- јах, хукну и он резигнирано
мало смо шутили и гледали споменик синпатичним гостима из провинцие кадли туда проџе трговац тиквама кои је под сваком руком носио по једну тикву а тречу метно наглаву па се клати тамоамо да очува равнотежу. наш смиех прекиде тишину а овај штое
ко бива ја а можда и ние ја каза
- ево смо фино изегленисали а нисмо се ни преставили један другоме
- јасам тековина социализма, рекох уљудно пружајуч му руку
- јасам доживљај мачка тоше, рече он и прифати моју руку
- морам сад ич, казах, брзо че сванут па морам пребројат сарајва јесул осванула џе су и омркла
- доброе док се има шта бројат, одврати он, макар и таки кусур
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
Тридесетак чељади ми је у инбокс послало вијест о смрти лика којег сам у овом мејтефу називао гуравим халилом. Већина те чељади по свој прилици полази од претпоставке да су моје жестоке и почесто немилосрдне жаоке плод некаквог личног пријепора и проблема са Халилом Брзином но
👇
ствар је посве другачија што ће рећи веома принципијелна у својој природи. За мамлазе опсједнуте дилетантским и шпицловским чепркањем по мојој биографији - никад нисам био у Алијиној преторијанској гарди коју је као сива и мутна еминенција а потом и као званични командант
👇
водио споменути Брзина, штавише, његови су се удбаши и шпицлови често бавили мноме јер их је узнемиравала сама моја појава и оно што представљам а представљао сам и тад оно што и сад представљам - сумњу и мишљење, та два отпадника којима нема мјеста у друштву тупог
👇
Једном сам ја у одмаклом тинејџерској доби забегенисао једну симпатичну и неколико година старију дјевојку и можда се никад не бих одважио да је покушам освојити да нисам сазнао да се она пасионирано бави оностраним и паранормалним појавама те ја
тако дођох на идеју да њу и њене двије нешто мање симпатичне другарице позовем код себе на сеансу призивања духова што оне с одушевљењем прихватише а кад смо се окупили и погасили сијалице па сјели за сто ја их упитах кога хоћете да призивамо на шта оне рекоше хајмо призват
Шербеџију да нам рецитује Не дај се Инес а ја им на то казах јесте ли вас три уопште нормалне, како ћемо призивати жива човјека, није он заправе мртав него само тако изгледа, говори и живи и зато ћемо сад по мом избору призвати Тракла из пакла а кад се мало касније појави Траклов
Био је то човјек којег су недаће чувале од других недаћа. Све је почело још у дјетињству. Мати одлучи да га ишиба због каквог несташлука, а њега пецне пчела и сав отекне па га, умјесто да добије батине, воде у хитну. Крене у школу сав снужден јер због
узбудљивог филма није научио градиво за контролни а пред школом га избију дјечаци из старијих разреда и сломе му руку, па умјесто са јединицом у дневнику заврши са гипсом на руци. Наставила се та необична размјена недаће за недаћу и у наредним годинама. Закасни на аутобус
којим је требао на море а аутобус се код Ливна судари са њемачким туристом у Мерцедесу и тако животе изгубе тројица његових најбољих другара с којима би сигурно и он сједио да је стигао на станицу на вријеме. По повратку са одслужења војног рока упозна дражесну и знатижељну
кад неки процедурални модел упорно избацује накарадне резултате нетреба упорно мијењат улазне податке веч треба мијењат - процедурални модел а сад касте ово разумили разумичете и дае амерички модел демократие самоме себи јебо мајку мајчину а јебо је мајку мајчину и свим
демокрацким моделима кои су уњему виџели макар и само дјеломични узор јер да тај модел веч неколко децениа упорно доводи спадала на чело нуклеарне суперсиле при чему су пошљедња двоица у низу не само спадала веч и рудиментарни инбецили и отпатци од хуманитета и зато америка улази
у најмрачние доба своје повиести у ком че друштвеновриедносна мјерила одреџиват шачица мултимилиардерских хохштаплера обиљеџених психичким девиациама и неумјереним анбициама и без икакве политичке одговорности те са само једном визиом да богати буду још богатији а фукара да има
Бењамин Нетањаху игра једну веома морбидну и мрачну игру и игра је веома вјешто, показујући да је достојан својих политичких и идеолошких учитеља, михненског собосликара и његовог водећег пропагандисте. Огрезли у лудило и у ирационалност, и
Хитлер и Гебелс одлучили су да своју одговорност подијеле са читавим њемачким народом и у тој су накани успјели. Да је њемачки народ знао каква га судбина чека, можда би се још касних тридесетих или раних четрдесетих у њему појавио неко, и то не усамљен, ефикаснији од обогаљеног
и разочараног пуковника фон Штауфенберга и прецизно пласираним куршумом или вјешто постављеним експлозивом поштедио Њемачку, али и друге земље, оне које су биле жуђени плијен полудјелих другара из задимљене минхенске пивнице, горке и срамотне судбине из које, авај, нису научене
Транскрипт тајно сниманог разговора вођеног у децемрбу 1990. године, између Алије Изетбеговића и Емира Кустурице:
АИ: Емире.
ЕК: Реците, предсједниче.
АИ: Емире, сине, ти знаш колико ја тебе волим, баш ко да си моје дијете.
ЕК: Знам, предсједниче.
АИ: Ти разумијеш какво је вријеме пред нама. Видиш да ово неће на добро изаћи, да ће се Југославија распасти.
ЕК: Видим, предсједниче, јебем ли им маму унитаристичку, хоће све под своју шапу да ставе!
АИ: Полако, Емире, није сад начин да се грубо поступа и да се говори оно што душман једва чека да чује. Ја знам да си ти жива ватра и нестрпљив, али ово вријеме од нас тражи сабур.
ЕК: Ма, чика Алија, пустите ви то полако, нема с њима полако. Ја бих њима... (неразговјетно).