Thread by @boginjaproleca

Низ: ​Живот Милоша С. Милојевића просечном човеку делује у најмању руку нереално и зато не треба да нас чуди што је толико оспораван.

Међу поштоваоцима његовог дела је уврежено мишљење да је оспораван искључиво због тадашњих (а и садашњих) политичких циљева великих сила ⬇️

https://twitter.com/boginjaproleca/status/1312848415164956673

на Балкану, али  уверен сам да је у питању била и она исконска болест својствена малим људима – љубомора. Колико год да су били остварени у свом животу, пред њим су морали да спусте главу. Просто је невероватно шта је све тај човек урадио и колико је задужио Србију. ⬇️

Рођен је 16.10.1840. у Црној Бари, у свештеничкој породици, од оца – црнобарског попа Стефана и мајке Софије.

Отац му је умро кад је имао 7. година а бригу о њему и његовом млађем брату Сими (који је касније постао учитељ) је преузела мајка. ⬇️

Завршава основну школу у суседном Глоговцу, а затим гимназију у Шапцу и Београду.

Након успешно завршене гимназије уписује правни одсек на Лицеју 1859. године и дипломира 1862. ⬇️

Одатле је као одличан студент упућен у Русију где се као државни стипендиста уписује на престижни Царски универзитет у Москви.

Предмет његовог интересовања постаје древна прошлост словенских народа, пре свега српског. ⬇️

Слушао је предавања код једног од најбољих професора тог времена Осипа М. Бођанског, где има увид у завидне резултате тадашње руске историјске, етнолошке, филолошке и археолошке науке.

Такође се бави истраживањима древних језика почев од санскрта, ⬇️

али има увид и у дела из историје Кине, Индије, Египта, Балтика, Подунавља...

Знао је чак 17 језика, што је заиста невероватно!

Овде морам да напоменем да већина његових савременика нису уопште имала увид нити су икада чули за та дела. ⬇️

Руска школа је и тада била престижна, али је већина српских интелектуалаца ипак своје знање стицала у Европи, пре свега Бечу, прихватајући германску историјску школу по којој су се Срби доселили на Балкан у VII веку. ⬇️

По повратку у земљу 1865. године, именован за професора Велике школе да би затим био преименован за писара окружног суда у Ваљеву. Ту коначно налази времена да се посвети свом раду.

Организује своје сараднике који му помажу у прикупљању археолошких предмета ⬇️

и на неколико места обавља археолошка истраживања. То су уједно и прва истраживања такве врсте, што га чини првим српским археологом, ма колико то поједини оспоравали.

Милојевић је развио широку активност у циљу рехабилитације традиције велике Србије Цара Душана ⬇️

и сузбијања једностраних славенофилских тежњи у корист Бугара.

Веома брзо је за своје идеје придобио многе утицајне људе онога времена:

Митрополита Михаила, Стојана Бошковића, Аћима Ћумића, Јована Белимарковића, Панту Срећковића и друге. ⬇️

Године 1866, заједно са Стојаном Бошковићем, изложио је Кнезу Михаилу своја сазнања до којих је дошао у Русији и своје погледе на будућу спољну политику Србије.

На Кнежев захтев, саставио је и предао му мемоар о српском питању. ⬇️

Исте године, на предлог митрополита Михајла основан је тајни Одбор за просвету који су чинили професор Панта Срећковић, архимандрит Нићифор Дучић и Милош Милојевић.

Њихов задатак био је да у оним српским земљама које су тада још биле у границама Турске, ⬇️

посебно преко јужних граница тадашње Србије, организују српско школство.

Именовали су српске учитеље и свештенике који су, поред тога што су ширили писменост, будили и јачали код народа српску националну свест, а неки од њих и прикупљали народне песме. ⬇️

Један од плодова њихове сарадње са Милојевићем је дело "Песме и обичаји укупног народа србског" у три књиге (прва књига појавила се 1869, друга 1870, а трећа 1875).

Те књиге су Србима који су живели у Кнежевини Србији, али и у Војводини која је тада била у саставу Аустрије, ⬇️

показале да тамо испод јужних граница Кнежевине Србије, на огромном простору, такође живе Срби, да се они окупљају око својих цркава и манастира и да имају народну поезију која се у суштини не разликује и не заостаје за поезијом у осталим деловима српског народа. ⬇️

Да би дошао до драгоцених података Милош Милојевић је морао да пређе српско-турску границу што је тада било изузетно опасно.

Ризикујући живот, постао је први Србин из кнежевине Србије коме је пошло за руком да обиђе окупиране крајеве. ⬇️

Прерушавајући се кад је то било потребно, зашао је дубоко између Крушевца и Куршумлије, прешао Копаоничке пределе насељене тада Арнаутима и Черкезима и избио на Косово и Метохију.

Обишао Пећку патријаршију, србске манастире и цркве, стигавши до  Елбасана у данашњој Албанији. ⬇️

Обишао је села северне Грчке и стару Србију (Македонију). Разговарао је са народом, записивао песме и обичаје, присуствовао прославама и светковинама и уверио се у тежак живот српског народа под турском влашћу. Први попис српских белега на Космету начинио је управо Милојевић. ⬇️

Све је уредно бележио и скицирао, од народне ношње и игара до церемоније обреда.
​
Доноси у Београд значајан број српских рукописа као и три повеље.

Говори се о 17 сандука, међу којима је била и Призренска тапија - документ који представља један од ретких сачуваних ⬇️

купопродајних уговора из средњовековне Србије. Овај документ пронађен је на тавану цркве Светог Ђорђа Руновића у Призрену.

Доноси и један од најважнијих артефаката српске историје - Дечанску хрисовуљу (1330) која је својеврсна тапија и необориви доказ по питању чије је КиМ. ⬇️

На срећу, ови налази су објављени.

Кажем на срећу, јер највећи део његове збирке је нестао или страдао током Првог светског рата, а након рата је пронађен само један сандук у коме се налазила Трећа дечанска хрисовуља док се другим двема изгубио сваки траг. ⬇️

Након доласка је објавио и своја најзначајнија дела:

• Песме и обичаји укупног народа српског
• Путописи дела Праве - Старе Србије
• Одломци историје Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији
• Општи лист Патријаршије пећке ⬇️

Његови путописи су представљали праву ризницу података, о историјском присуству Срба на просторима Косова и Метохије, северног дела Албаније и Грчке, као и старе Србије.

Мноштво података који указују на српску претхришћанску прошлост, преписани многи стари записи и натписи ⬇️

са цркава, постојеће као и порушене цркве и манастири и друге средњовековне грађевине.

Поименично је пописао више од хиљаду постојећих насеља, са бројем кућа и становника, разврставши их по вери и пореклу.

Па ипак, дочекани су на нож од стране српских интелектуалаца. ⬇️

Неки су ишли тако далеко да су га отворено називали шарлатаном као Иларион Руварац.

Говорили су да је све измислио и да цркве и манастири које помиње вероватно и не постоје. Па чак су неки тврдили да је фалсификатор, да је песме сам написао и да никад и није био на путовању. ⬇️

Касније се испоставило да је мноштво података које је изнео у својим делима апсолутно тачно, мада то не смета појединим историчарима да и данас тврде да је оно за шта не постоје докази, измишљотина.

Заборављају притом да су многи докази можда нестали или уништени, ⬇️

попут документације која је нестала у Првом светском рату.
​
Милојевић је након својих истраживања и практично физичког упознавања свих српских земаља, како он каже на ''Србском тропољу'', објавио 1873. године мапу која је малтене мапа Балкана. ⬇️

Она није наишла на разумевање Српског ученог друштва, а посебно је засметала Стојану Новаковићу који је покушао да убеди Милојевића да на карти уместо Срби напише Словени.

Милојевић је сматрао да су остали народи само преточени народи српског корена и није прихватио предлог. ⬇️

Налепили су му етикету да је националиста и да је непоуздан извор. Тиме су му многа врата била затворена. Па ипак, све то га ни за трен није скренуло с пута. И даље је неуморно радио.

Његови савременици кажу да је своја дела писао искључиво мастилом и гушчијим пером. ⬇️

Био је Редовни члан Српског ученог друштва (претеча данашњег САНУ) и почасни члан Српске краљевске академије, као и оснивач Друштва ''Св. Саве'' и Светосавске вечерње школе.

Друштво ''Св. Саве'' замишљено да буде стожер и покретач у чувању и гајењу народних српских врлина ⬇️

и осећања, покренуло је широку радњу да путем књиге, школе и цркве утиче на уздизање народне мисли у неослобођеним српским областима, а баштинило је управо идеје Милојевића. ⬇️

То се у првом реду односило на Стару Србију и Македонију док је организовање такве радње у Босни и Херцеговини било скопчано са великом опасношћу због тога што су тамошње окупационе аустроугарске власти под оружаном претњом то у сваком случају биле спремне да онемогуће. ⬇️

Посебно важно је истаћи да је лично Милош С. Милојевић основао чувено Друго одељење Богословије из Београда које је уз редовно образовање развијало и јасно профилисано родољубље.

Одељења су сачињавала српска деца са простора старе Србије која су живела у интернату, ⬇️

школујући се за три смера: свештеника, учитеља и војника.

Један од његових познатијих ученика, питомаца је био и велики војвода Јован Стојковић Бабунски. ⬇️

Када је избио српско-турски рат 1876–1878, Милојевић је одмах основао прве Усташке добровољачке одреде.

Одзив је био велики, а срж тих добровољачких одреда су управо били његови бивши ученици.

Можда ће неког зачудити назив одреда, али није у питању грешка. ⬇️

Устаници су се називали усташи (не усташе) јер су устали, подигли се, односно подигли устанак.

Касније, у Другом светском рату су тај назив преузели Хрвати.

Јединице које је Милојевић водио, звале су се Моравско-добрички усташки добровољачки кор. ⬇️

Ту је спадао и чувени Студенички батаљон који се нарочито истакао у том рату.

Створио је и Дежевско-ибарски и Рашко-ибарски добровољачки усташки кор, те командовао њима.

Његови добровољци се у биткама никада нису повлачили и у јуришима су ослободили око четири стотине села. ⬇️

Као учесник српско-турских ратова (1876-1878), Милојевић је одликован (ОБРАТИ ПАЖЊУ!!!) :

• Таковским крстом V, IV, III, II, и I степена
• Златном медаљом за храброст
• Сребрном медаљом за храброст
• Златном медаљом за ревносну службу
• Краљевским орденом „Светог Саве“ ⬇️

• Споменицом рата 1876 и 1877-1878
• Медаљом црвеног крста
• Краљевским орденом „Белог орла“
• Орденом Друштва „Светога Саве“
• Орденом „Румунског крста“
​
Када се рат завршио, Милојевићеви стари и нови противници нису могли да поднесу његову ратну славу. ⬇️

Пензионисан је 1897, а мало касније, на Ивањдан (24. јуна по старом календару), изненада умро. 

Умро у Београду на рукама свог кума, пријатеља и саборца Косте А. Шуменковића и ученика Атанасија-Тасе Јунгића а последње речи које је изговорио биле су - "Чувајте ми Србство!" ⬇️

Испраћен је као ратник и родољуб, али на испраћају није било научника, академика, књижевника.

Вест о Милојевићевој смрти објавили су све тадашње новине Краљевине Србије. ⬇️

У наредним годинама је бачена анатема на лик и дело Милоша С. Милојевића, а након Другог светског рата је уследила потпуна цензура која је трајала све до почетка деведесетих.

Замислите само, оваквог великана српске историографије и српске културе заборавити! ⬇️

И као да све то није довољно, сведоци смо тога да се поново јављају они који би угасили сам помен на овог историчара, правника, путописца, хроничара, војсковођу, хероја, родољуба!

Забранили би и њега и удружење које гаји сећање на његов рад.

Каква је то срамота!