кад је шефик ко мончич учио милиционерски занат на врацама он ние био распикуча ко његови другари и приликом излазака у велки град сарајво ние ишо сњима трошит џепарац у кину и у сластичарни веч би сваки пут сам неџе отишо и у интернат би с е враио с неким замотуљком под руком
ког је пажљиво одлаго испод кревета да би једног дана по повратку из града разочарано узвикно своим другарима из собе
- е вала баш нема срече у велкој чаршији у којој одговоран омладинац ништа неморе планират дугорочно
- а штаси то дугорочно планиро шефиче? упиташе га другари
- е вала баш нема срече у велкој чаршији у којој одговоран омладинац ништа неморе планират дугорочно
- а штаси то дугорочно планиро шефиче? упиташе га другари
- ма био сам нашо дучан са појефтиним граџевинским материалом, одговори шефик. и тамам штосам га почо куповат да себи дигнем кучу у завидовичима а дучан се затвори
- а џе је тај дучан шефиче, опет га упиташе другари, и штаси све досад купио тамо
- а џе је тај дучан шефиче, опет га упиташе другари, и штаси све досад купио тамо
- дучан је био на вилсоновом, одврати шефик, а стиго сам купит само пешес цигли прие нег га затворише и још сам двапут циглу пазарио на сезонском попусту
- муштулук шефиче, казаше другари, биче колко сутра опет тај дучан отворен затебе
- муштулук шефиче, казаше другари, биче колко сутра опет тај дучан отворен затебе
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
