ја се сјечам кад је владала хистерична помама за оном кљижурицом педесет нианси сиве и џаба сам ја говорио чељадима кои че вам курац то сметље од лектире умјесто да читате оригинално дјело под тим насловом ал сам се онда сјетио дасам
посве заборавио записат и објавит то оригинално дјело настало пуно прие свјецки познате лимунате за ојаџене и усахле домачице па чу заиста морат у неко догледно вриеме сјес и написат тај величанствени роман педесет нианси сиве чија је радња смјештена у зеницу моје младости која
је стењала под густим слојем жељезарског смога од ког је читава чаршиа била сива и споља и изнутра скупа са свим аспектима своје прошлости садашњости и будучности кои се тако сиви нису баш лахко могли разликоват ни након помног посматрања а мисмо у том сивилу били изложени
безбројним искушењима меџу коима је било искушење како пронач омиљени кафич у једној нианси тог сивила па онда како у другој нианси тог сивила пронач жемско друштво за ашиковање па ако ашиковање уроди плодом како у тречој нианси сивила пронач дугмиче и дрикере на кошпи а онда
бисмо се суочили са још једним искушењем како у четвртвој варианти тог густог металуршког сивила уопче пронач властити курац и како га провес крозпету ниансу сивила да умјесто у синпатичној и податној кошпи незаврши рецимо у канти за смече ил у неком од милиционера коих је вазда
било у том сивилу и ето навео сам пет нианси сиве из зенице моје младости а коих је још четереспет нианси нек засад остане тајном док ненанпишем и необјавим тај величанствени роман кои се с пуним правом море сматрат једним од класика домаче па и свјецке кљижевности
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
био у зеници тамо некад иза рата један наставник земљописа кои је у свом просвјетном чинодејствовању користио помало чудне и неуобичајене дидактичке и педагошке методе пае измеџу осталог имо тако наваду да џаке испитује тако што из изведе по пешес комада пред школску таблу и
поставља им питања у брзом ритму штое наликовало на некакву конбинациу квиза најслабија карика и унакрсног испитивања у станици милицие а поврх тога би џаке прво построио на линију и јао ли га је оном ситном џетету које би се заборавило усљед природног несташлука ил усљед страха
па врхом стопала прешло ту линиу а јао ли га је и његовим другарима јер да би овај учитељ земљописа на тако страшну недисциплину и хулиганство стао превртат очима и урликат ко мутирани чагаљ и још би се уносио ситној џеци у лица и махо испред њих своим шачицама толко стегнутим да
касу прие триес и кусур година миндерски метиљи преузели влас у зеници на чело града је дошо субјект кои је своје прво обрачање јавности с те функцие обавио носеч распар чорапе штосу многи протумачили ко нехотичну омашку усљед узбуџења но ускоро се испоставило да он то тако носи
против урока а прва одлука нове грацке администрацие под његовом управом билае да се посјеку врбе које су окруживале предивну башчу хотела металург у којој су пролетери и поштена интелигенциа могли попит пиче слушајуч горостасног луиса много прие нег је посто познат и која је
добила престижну борбину архитектонску награду а образложење те одлуке било је посве лапидарно и гласило је да се види тко пије аклохол а касу током рата минирани и рушени безбројни жељезарски димњаци ти су цивилизациски аутсајдери сваку експлозиу пропратили гротескним гримасама
били ми тако драга џецо једном на наквом течају џе се учила тактика заповиедање и остале изузетно драгоциене а посве небитне виештине пасмо један дан имали виежбу у доношењу одлуке и писању заповиеди и свак је добио по један топографски земљовид са тактичком супозициом и основним
подацима о ситуацији на основу чег је моро написат основне елементе заповиеди - одлуку и концепт операцие. вечина полазника течаја с презиром се односила спрам наставног садржаја јер да су они у титин вакат завршили војне школе на коима су научили да се битка на неретви изучава
на вест поинту и сличне најважние садржае војне виештине а на тим школама они су научили писат и заповиеди. заповиед је такоџер форма кљижевности и има свое одлике кое се разликују од епохе до епохе. у јенеа је одлика заповиести била да се метне што више страшних а узвишених
lusinda
ti bi shvatila
da je ovo pjesma o tebi
kada bi to bilo tvoje ime
kog ne smijem napisati
jer bi onda to mogao shvatiti
i tvoj lazaro
koji takođe ima drugo ime
mogao bih opisati
neki od mnogih dražesnih detalja
sa skrovitih dijelova tvoga tijela
ali ako to pročita tvoj lazaro
kojem to nije ime
shvatio bi da ti nisi lusinda
u portugalu su
i poezija i ljubav
pitanje bezimenosti
i zato ti ja nisam
rekao svoje pravo ime
one noći kad si me
opčinila u sintri
koju spominjem umjesto imena grada
u kom smo se sreli
a vjerovatno se ni ti meni
pravim imenom predstavila nisi
jer kako bismo se onda
tako bezostatno prepustili
jedno drugome
biće da je od svih imena
te noći izgovorenih
pravo bilo jedino bogorodičino
kog si mrmljala
sa strahom i zahvalnošću
nakon što si me čvrsto stegla nogama
дае мемљиви миљачанин коншич инбецил и ретард након свих ових година непотребно је доказиват коштое непотребно објашњават и његове дебилне изјаве намијењене за подизање непостојечег морала миљачанских фукара но премдае посве легитимно да му се ко јавној личности на истакнутој
функцији од најширег друштвеног значаја поставе питања о легитимности његове политичке па и етничке репрезентацие кад му приплодна вимара коју је узгојио мемљивчев ахбаб из прецједништва постави питање којој вјери припада сматрајуч дае тај податак релевантан у политичкој сфери
једног друштвенополитичког оквира чији опстанак зависи искључиво од ступња секуларизацие за кои че се изборит то само показује колкое дубоко додиково псеудосрпство огрезло у усташлук и служи ко непорецив доказ да че управо додик бит тај кои че не само дејтонлучке србље веч и