Ако наставите да читате после овог наслова, може бити да ћете урадити нешто величанствено. За јунака ове приче, да, али заправо - за многе, многе друге. Који се још нису ни родили. А и за своју душу.
⬇️⬇️⬇️
Ова прича би могла да почне у доба Римљана, у време цара Јустинијана. Јер, тада је саграђена једна богомоља, ту, у близини нашег Лебана. Неких 14 километара даље, отприлике. Забачена је, да. Чак ни сада до тог места нема асфалтираног пута. А могла би прича да почне и у доба ⬇️
цара Максимијана, који је чудесног младића Пантелејмона, који је људе лечио именом Христовим - погубио, али тек када је свети мученик завршио молитву (дотад се џелатов мач ломио о светитељев врат). Да, то је онај свети Пантелејмон, чија је глава била у манастиру Хиландару, ⬇️
па предата другом светогорском манастиру, руском, који носи име светитељево, а који се призива кад год се врши водоосвећење и јелеосвећење.
Али, причу бих могао да почнем и речима: У једној нашој шуми, на једној нашој планини, живи један дечак. ⬇️
Не знам колико му је година, али иако би многима од нас могао да буде и син, сви га зову "оче". Јер, он тамо, на месту где је некада била богомоља из времена цара Јустинијана, која је потом рушена, па прављена нова, па онда у време арнаутске владавине тим крајем - запустела ⬇️
а крајем 19. и почетком 20. века обновљена, он сад тамо живи, служећи Богу и народу.
Он је јеромонах. Односно, за оне који не праве разлике између монаха и јерохоманаха, то је калуђер, који може да врши и свештеничке радње. Тако млад, а већ јеромонах. И тако млад, а већ - ⬇️
настојатељ манастира.
Јер, пре нешто више од годину дана, по благослову епископа нишког Арсенија, она црква је постала манастир Светог Пантелејмона, а овај младић је постављен да води рачуна о тој светињи у селу Рафуна (које је задржало име из оних арнаутских дана јер ⬇️
никоме у том крају не пада на памет да нешто старо мења, осим на боље)
Само, у том крају, око манастира у коме живи овај младић, и то сам, углавном живе старци. На питање "Оче, помажу ли вам мештани?" осмехне се готово неприметно и каже "Више је њима наша помоћ потребна". Али,⬇️
потребна је и манастиру. И, зато је ова прича пред вама.
Богу хвала уведени су и струја, и вода, и централно грејање. Има млади отац Пајсије и кокошке и њиву коју обрађује, те каже да се има шта јести. А и старци, комшије, кад није време поста - донесу сира и млека. ⬇️
Добар је то народ. Вредан, ал' сам. Дође, међутим, у манастир са разних страна и 500 људи када је слава, многи одатле воде порекло, на цркви је истакнута табла са силним изгинулим њеним парохијанима у Првом светском рату. Еј, 500 људи.. треба то спремити, послужити и опслужити.⬇️
Успе се, да Бог све што треба, али слава је једном у години. Треба живети и оних осталих дана.
Конак је прилично лошем стању (можете га видети, уз краћи интервју са оцем Пајсијем, овде: ), али није конак једини на чему треба радити у овом манастиру. ⬇️
А за те радове - потребна су финансијска средства. Па.. Ето, претпразништво је Божића (ова четири дана до Бадњег дана) и, током тог периода се пева тропар у коме се "од Витлејема тражи да се припреми" јер стиже Онај који ће обновити "пали људски лик".
Па, зато... ⬇️
Хајде да се обновимо, обнављајући светиње Његове.
Хајде да онај сами дечак у планини има где да угости будућу братију, па да напуштена богомоља а сад манастир - буде светиња којим ћемо сви да се радујемо пред Богом - јер смо, као Витлејем што се припремао, и ми нешто учинили ⬇️
да се припремимо за тај сусрет са Творцем.
Ко хоће, може да помогне уплатама на следеће начине (податке сам добио од оца Пајсија и може их проверити код њега - facebook.com/manastirurafuni или Вибером и ВотсАпом, пошто нема мобилног сигнала у планини - 0611877380) ⬇️
Динарски жиро рачун:
Комерцијална банка
Прималац: Никола Бранковић
205-9001028260791-83
⬇️⬇️⬇️
За све пошиљке, писма, пакете...
Александар Петковић
Ул. Деветнаестог августа 40
16230 Лебане
Тел. 0638094066
За уплате из иностранства манастир користи Western Union:
Александар Петковић
Ул. Деветнаестог августа 40
16230 Лебане #Србија
Тел. +381 638094066⬇️⬇️⬇️
Да, стварно. Божић ће.
Хајде да га прославимо као наши стари:
Радићи нешто добро - у славу Бога живога.
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
1. Најневероватнији пример жртвовања себе за другог у нашој новијој историји представља ова битка, која се у свом својем сјају, али и ужасу, одржала на православни Бадњи дан и Божић 1916. године ⬇️
2. У Мојковачкој битки учествовали су са једне стране војска Краљевине Црне Горе (њена 1. санџачка дивизија бригадира Петра Мартиновића, а понајвише колашинска бригада од око 4.000 људи коју је водио командант Милош Меденица), a са друге стране биле су аустроугарске снаге, ⬇️
које су на главном правцу удара имале нешто преко 14.000 војника
3. Ако замислите Термопиле и чувених „300 Леонидиних Спартанаца“ који су задржавали више хиљада Персијанаца, јунаштво оних који су 1916. спречавали продор непријатеља кроз Мојковачка врата надмашује га вишеструко⬇️
Ову фотографију можда нисте досад видели, а требало би да је у сваком уџбенику историје.
На њу сам натрчао завршивши писање књиге "Гвоздени пук", а сведочи о јунаштву које чак и надилази храброст див-јунака из Гвозденог пука.
Следи је кратка прича о томе ⬇️
На фотографији је кључна осматрачница из чувене одбране Београда 1915. године.
Налазила се на Дунавском кеју, на коме су вођене надљудске борбе са вишеструко јачим освајачем који је тог петог октобра 1915. (да, баш 5. октобра) ... ⬇️
отпочео дотад невиђену артиљеријску канонаду, бомбардовао браниоце преостонице, па дан и по касније кренуо у пребацивање огромних снага на територију Краљевине Србије.
Ова осматрачница, како ју је описао један од ретких преживелих из херојске одбране Београда, била је ⬇️
Учили су нас толико тога. А да ли су и о једном подвигу из 1915, толико важном за опстанак Србије?
Ово је кратка прича о том чуду. Нестварна прича.
⬇️⬇️⬇️
Сви сада, мање-више, знају за тројну инвазију коју су октобра 1915. на Србију извршиле Немачка, Аустроугарска и Бугарска. И за повлачење наших предака, укључујући и чувену Албанску голготу. До спасавања оно мало људи што се спасило - не би ни дошло да није било једног маневра ⬇️
и то потпуно неочекиваног за непријатеље.
Док су Немци и Аустроугари са севера продирали кроз Србију, али се трудили и да кроз Црну Гору пресеку одступање српске војске (што је у знатној мери нешто касније спречила Мојковачка битка на Бадњи дан), много раније би наши преци ⬇️
Страшан говор из одбране Београда, а није мајора Гавриловића
Чувени Гавриловићев говор из 1915. знају многи, али он није једини који треба памтити (и у срцу носити) из тих трагичних, a славних дана када је огромна сила кренула да смрви нашу земљу.
Ово је мој низ о томе⬇️
Да би се тај говор (на који сам наишао приликом истраживања за књигу коју пишем, баш о одбрани Београда 1915) схватио на начин на који су то схватили они којима је и био упућен, најпре две кратке смернице.
Прво, она основна: ⬇️
Наши преци су знали да Хришћанство није никакав "скуп обичаја", већ живот по Закону Божјем. Реч је имала посебну важност, увек се преносила истинито и у целини, да се ничиме не би окрњио смисао. Одувек смо и били народ предања, писменост је овде мало одоцнила, али је дошла на ⬇️
1) Колубарска битка је највећа битка коју су у Првом светском рату водиле Краљевина Србија и Аустроугарска. Толико је била значајна, толико велика да је ⬇️
153.373 наших предака у њој страдало, што погинувши, што бивајући рањени, што заробљени.
Да, 153.373.
2) Србији је претио потпуни слом. После тријумфалне Церске битке, када је одбијен први налет Аустроугарске, па дуготрајних, крвавих борби око Дрине о којима многе генерације ⬇️
скоро ништа нису училе у школама, Србији је заиста претио потпуни слом.
Војска се повлачила под борбом, нестајало је муниције, није било довољно хране, а одећа и обућа били су скоро потпуно уништени јер њиховог обнављања није било. ⬇️
Истражујући, за потребе књиге коју пишем, патњу ове наше земље током Првог светског рата, решим да читам и црквене књиге крштених. Ево једног сликовитог примера колико нас је нестајало или, просто, мање долазило на свет због најезде окупатора ⬇️
У једној београдској мањој цркви, Светог Николе, која се налази на садашњем новобеоградском гробљу, 1914. године је крштено 141 дете.
А наредне, 1915. године - само 67.
Помисли човек, "Нормално, велики број мушкараца је у рату, сигурно је 1916. донела већи број деце јер... ⬇️
... до децембра 1914. протерани су Аустроугари с територије Србије и релативно мирно се живело до тројног напада АУ-Немачка-Бугарска у октобру 1915".
Онда се сетим да је од октобра 1915. кренуло и повлачење под борбом (окончано на Крфу) и решим да податке из 1916. поделим: ⬇️