Вукашин Мандрапа, српски сељак из села Клепци у Херцеговини, канонизован је за светитеља, добивши име Свети Новомученик Вукашин Јасеновачки који се слави 29. маја.
Старца Вукашина је након свирепог мучења јануара 1943. године заклао усташа Жиле Фригановић који је након тог 👇
Старца Вукашина је након свирепог мучења јануара 1943. године заклао усташа Жиле Фригановић који је након тог 👇
чина полудео. Оно што усташки кољач никад није могао да заборави је тај небески мир на лицу старца и смирен поглед због којег те ноћи није могао више никога да убије, иако је заклао преко хиљаду људи.
“Наредио сам му да викне - “живио поглавник Павелић”,или ако то не каже,да 👇
“Наредио сам му да викне - “живио поглавник Павелић”,или ако то не каже,да 👇
ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао. Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријеч. Поново сам му рекао да виче- “живио Павелић”, или ћу му откинути и друго уво. Он је и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи - “Живио Павелић”, или ћу ти откинути нос. 👇
Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос.А, кад сам му по четврти пут заповједио да узвикне“живио Павелић”и запретио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно добацио👇
"РАДИ ТИ, ДИЈЕТЕ, СВОЈ ПОСАО!...”
Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. 👇
Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. 👇
Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.
Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучењу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увјек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим 👇
Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучењу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увјек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим 👇
нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: “РАДИ ТИ, ДИЈЕТЕ, СВОЈ ПОСАО!...”🙏❤️❗
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
