Умберто Еко о телевизијској серији ВУК КАРАЏИЋ

Ми смо пре три вечери видели југословенски филм из серије "Вук Караџић" (десета епизода). Видели смо како један хроми интелектуалац, Вук Караџић, тегли свој народ, са свом његовом баштином, у Европу, 🔽 а нити тај народ зна шта је Европа, нити Европа хоће да чује за тај народ... Али видели смо да том хромом Србину пружају руке први интелектуалци Европе, Јакоб Грим и Јохан Волфганг Гете. Гете који се нерадо руковао пружа му обе руке. 🔽

''Лета 1970. године, у Београду, на једној од клупа Војномедицинске академије, седела је жена. Ћутала је, гледала у празно, док су јој се сузе сливале низ образ. Била је само једна од многих који су тог дана дошли због невоље — своје или туђе. ⏬ Јулско сунце је обасјавало двориште, али у њој није било ни топлине ни наде. Поред ње је било места, али нико није прилазио. Људи беже од туђе муке, као од заразе.
Након неког времена, пришао је мушкарац — низак, физички неприметан, у обичној одећи. ⏬

Достојевски је знао много, али не све. Он је, на пример, мислио да ако убијеш човека, постајеш Раскољников. Али ми сада знамо да неко може да убије пет – десет, сто људи – и да увече оде у позориште.

Ана Ахматова
🔽 Ахматова је била песникиња чија прецизност језика и осећај за историјску трагичност остају дубоко релевантни.🔽

Бунтован, какав сам био као дечко, нисам волео школу, сигурно и зато што су отац и мајка толико на њу полагали. У основној школи био сам, чини ми се, одличан ђак, али већ у гимназији нагло сам попустио и, све до петог, шестог разреда гимназије, ⏬ једва сам се провлачио као - "добар ђак". А учио сам у, збиља, елитним школама. Прва два разреда основне школе, у школи Краља Петра И, у истоименој улици (родио сам се на стотинак метара од ове школе у Задарској улици, на Варош-капији; ⏬

Меша Селимовић је преминуо 11.07.1982. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
У болници на обичном папиру, негде близу поноћи, писац Меша Селимовић пише своју опоруку:⏬ “Пишем ово док сам при снази и пуној свијести, чак без страха, без иједног афекта, миран и сабран, као трговац који прави биланс у своме послу. Нисам поштовао рачун за живота, чиним то сада кад је суђено.⏬

Лео – Мали, велики херој из Панчева
Дана 9. марта 2014. године, у насељу Стрелиште у Панчеву, догодио се инцидент који је потресао целу Србију. Једанаестогодишња девојчица Николина Вучетић возила је ролере када је на њу насрнуо булмастиф по имену Медо, ⏬ који је побегао из суседног дворишта. Пас ју је оборио на земљу и почео да је гризе и баца с једне стране улице на другу.
У том тренутку, из суседне куће истрчао је мали јазавичар по имену Лео, власништво породице Илић. ⏬

Била једном једна Стана. Био једном један Петар. Било је то пре сто година. Али Стану нису наменили Петру. Наменили су је њени другом. Милован се звао. И дође дан да се Стана уда за Милована. Пуче пушка. Наточи се вино. ⏬ Запеваше сватови, поједоше, попише и паде ноћ. Она прва, брачна, најлепша.
Милован се скинуо и легао. Легао је и чека Стану која још увек седи на столици.
"Дођи." – рече.
Али Стана гледа у под. Тишина.⏬

Недељу дана после трагедије (злочина за који мора да се одговара), Твитер је преплављен фотографијама Лепе Брене, едиторијал за српски Вог. Посебно ми је запала за око фотографија коју вам преносим, где се тачно види како је и зашто пропало српско друштво. Темељно пропало. ⏬ Певачица, са чашом 
мартинија, показује слушкињи где то да "мало боље почисти". На другим фоткама се вози у приватном авиону, позира на јахти, пуши дугачку 
цигару док јој слушкиње мажу 
нокте и сређују косу...⏬

„1956. године филозоф Гинтер Андерс је написао следеће пророчанско размишљање:

„Да би се угушио било какав устанак, нема потребе да се делује насилно. Методе попут Хитлерове су застареле.
Довољно је створити тако јаку колективну условљеност да се сама идеја побуне више неће ⏬ појављивати у главама људи. Идеално би било да се људи обликују од рођења, ограничавајући њихове урођене биолошке вештине.
После овога бисмо наставили са условљавањем, нагло смањивањем образовања, сводећи га на стицање стручних вештина. ⏬

Нашем народу је имплементиран један модел живота каквом традиционално и суштински никада нисмо припадали. Западњачки егоизам је кроз неколико генерација, испрва ситним корацима, а касније појачаним интензитетом обузео наше друштво.⏬ Већ одавно, омладини се у главу усађује постојање тобожње примарне породице, где нема места за бабе и деде. Тако деца, од најранијих година губе осећај обавезе према најстаријима из свога окружења. ⏬

Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. у селу Рабровица код Ваљева. Била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности.
Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. ⏬ Михаило је био син Димитрија и Неранџе Максимовић, Неранџа- Нера је била потомак кнеза Јована Симића Бобовца. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину.

Михаил Булгаков се родио 15. маја 1891. године у Кијеву. Булгаков је 1909. године завршио кијевску Прву гимназију и уписао се на медицински факултет "Тарас Шевченко" Кијевског универзитета.
⏬ Након почетка Првог светског рата Булгаков је неколико месеци радио као лекар у прифронтној зони. Затим су га послали да ради у село Никољскоје Смоленске губерније, а након тога је радио као лекар у Вјазми.
⏬

ПЕСМА ЈЕДНОГ НАЈЛОЈАЛНИЈЕГ ГРАЂАНИНА

Све сам жеље ишчуп'о,
па чувам захвалност;
црква ми је династија,
молитва лојалност.
Удрите ме на муке,
став'те ме на пробу,
спустите ми најцрњи
комадић у торбу;
метните ме гладнога
да чувам кордоне, -⏬ ал' допуст'те једино
- да мрзим шпионе!

Учићу се ћутању,
да ми буде дика,
слободу ћу избрисат
из мога речника.
Владаћу се к'о да сам
у ком прошлом веку,
намигните, спалићу
сву библиотеку;
погорећу Шилере,
Миље и Бајроне, -
ал' допуст'те једино
- да мрзим шпионе!
⏬

УСПАВАНКА

Свет овај, у ствари,
и није тако рђав и зао,
мада понеко плаче
и самује
и брине.

Свуда је једнако сутон
на старе кровове пао.

Ал’ некоме сутра сване,
а неком неће да сине.

Ја волим да свима ваља
и верујем бескрајно:
да ће у зору
свако лакше моћи да дише.
⏬ И склапам очи.
И сањам
потајно
то врело
то сјајно
јутро од ветра и влати
што се над крошњама њише.

А сигурно је важно
и од свега најпрече:
за сваки образ на свету
по један пољубац скројити.
⏬

Мислим да ће насиља бити све више.
Нико се не бави озбиљно овим проблемом тако је било и све више је тако.
Инстант решења не постоје.
Дуг и мукотрпан рад је то.
Гледам са стране и видим броје обе зараћене стране. "Нас је више", "Нас ће бити више"! Одрасли људи? Зрели? ⏬ Владају или претендују да владају? Помоћи ће деци? Исмевају једни друге. Горде се на своја бајна достигнућа. Надмећу се ко има више, ко је паметнији, ко ће победити, надвладати... Сва та борба, сво то исмејавање, све о то омаловажавање, представа надмоћи...⏬