A sad nešto sasvim drukčije... Za ovo jutro jedan logičko-metodološki problem. Kad neko tvrdi za dve sasvim različite stvari da su iste imam običaj da kažem da je još Aristotel pokazao da to nema smisla. Često mi "otpozdrave" da lupam gluposti i de ne znam šta pričam. Ovome su naročito skloni samozvani ekstremni levičari. Bili bi skloni i ekstremni desničari da imaju makar neku imitaciju mišljenja, ali pošto oni uglavnom psuju ne odnosi se na njih. Ja, dakako, znam šta pričam, mogao bih navesti i tačno mesto u Aristotelovoj "Metafizici", a radi se o

Meditiram nešto... Pričao sam da sam od komunalne milicije branio devojke - violinistinje u Kn. Mihailovoj i da mi se od par stotina ljudi pridružio samo jedan starac. Pričao sam kako sam se svađao sa ludim kontrolorom u sumanuto punoj sedmici, a da jedan jedini putnik nije rekao "u pravu je čovek". Pričao sam da od tada ne reagujem, koga god da maltretiraju u prevozu. Babe, dede, koga god... Bilo je u onoj "sedmici" i baba i deda, pa su svi ćutali. Ovaj narod zaslužuje da ga maltretiraju, ovaj narod je gre'ota ne maltretirati, ovaj narod voli kad ga

Pre 4 godine vera u ovdašnje teoretičare zavere mogla se pravdati lakovernošću ili potrebom za lažnom nadom. Danas, to mogu još da podržavaju samo retardirani, psihički poremećeni ili ljudi sa vrlo zlonamernom agendom. Šta je ikada pogodila Mila Alečković? Nikad ništa. Šta je ikada pogodio udbaš Dunđer? Nikad ništa? Šta je pogodio bilo koji od dva Noga? Nikad ništa. Znate, ako predviđanja stavite u šešir pa izvlačite imaćete oko 50% pogodaka. Ako neko ama baš nikad ništa ne pogodi onda je to ili tendenciozno ciljana kampanja dezinformacija