Kad je Đuza iza rata glumio u zeničkom pozorištu, na predstavi nije bilo nijednog domaćeg glumca. Time je po ko zna koji put potvrđen ponositi duh velahavlegrada u kojem mnogi tvrde da su potomci begova i da je pola Zenice pripadalo njihovim
precima, ali ne umiju objasnit šta se zbilo pa je toliki begluk od materijalnih spomenika kulture uspio ostavit samo jednu kuću i jednu česmu. Koja se zove konjska, jer su se na njoj konji pojili. Ali to svakako nije tema ove pripovijesti, već nešto posve drugo.
Đuza je u Zenicu
stigao tako što sam se ja čuo sa svojim ahbabom Đorđem pa ga pitao šta radi a on rekao da je taman završio režiju jedne kamerne predstave sa Đuzom, Ljiljanom Lašić i onim malim Bosiljčićem, dok je još bio simpatičan. Onda sam ja u šali kazao
- A što ti njih ne bi doveo?
A Đorđe je rekao
- Da znaš da ću ih pitat dolazi li im se.
Ja sam mislio da je i on to kazao u šali, ali nije i zeničko je pozorište uskoro primilo prve goste iz Beograda nakon dugo, predugo vremena.
Velika pozorišna sala bila je premala da primi sve te dobre i čestite žene u
zrelim, pa i prezrelim godinama, koje su došle vidjet maestralnog i neusporedivog Đuzu, koji se zvao još i Rodoljub, ali samo u Pozorištu u kući.
Poslije predstave otišli smo u kafanu da pijemo, jedemo i slavimo bujajući život, premda nije bilo proljeće već jesen ali život je
ipak bujao i strujao kroz krhku umjetničku žilicu između Zenice i Beograda.
U neka doba Đorđe me odvede do Đuze i predstavi ko čovjeka koji je na neki način zaslužan za to lijepo i ugodno veče. Ja sam se malo zacrvenio i pogledao u vrhove obuće, ali nisam pogled spustio dovoljno
brzo te tako uočih da je u Đuzinom oku zaiskrila jedna suzica. Meni nije bilo posve jasno šta će ta suzica tu ali poslije sam saznao da je Đuza jednom davno glumio u Zenici pa se taj divni čovjek i izuzetni glumac sjetio mladosti i svih onih varljivih zanosa i predizbornih
obećanja što ih ona nudi.
Onda je Đuza ustao pa me posjeo kraj sebe i rekao
- Imate li kakvu želju, da vam se odužim za ovo divno veče?
Ja i inače nisam čovjek od velikih želja, a one koje imam teško da mi ih neko iz umjetničkog svijeta može ispuniti, što je posve razumljivo.
Ta otkud umjetnicima artiljerijski Luger iz 1913.godine ili Remingtonov SA revolver u kalibru .44. Ali jednu sam želju ipak imao i te večeri i znao sam da mi je Đuza može ispuniti, kao što sam znao i da moram pobijediti stid po svaku cijenu jer druge prilike u životu za njeno
ispunjenje neću imati. Skupio sam hrabrost i kazao Đuzi
- Ja bih, ako je moguće, da mi otpjevate Devojko mala.
Onda me Đuza zagrlio i otpjevao mi tu pjesmu na uho.
Ta pjesma meni je inače veoma bitna jer je to jedina melodija na koju sam ikad u životu plesao, sa jednom prelijepom
djevojkom čije ime, naravno, neću otkriti ali ona će znati da je o njoj riječ ako pročita ovu pripovijest.
A što ja sve ovo vama pričam, draga djeco? Pa iz dva razloga. Prvo, da se malo razmećem i kurčim, jer mi se vala može. Koliko vi čeljadi znate da im je Đuza na uho pjevao
Devojko mala? A drugi je razlog to što vas imam nijjet podučit jednoj velikoj i jednostavnoj istini koja veli da se nikad ne smijete predavat malodušju i očaju jer će vas onda život početi snabdijevati time čemu ste se predali.
Meni je malo prije susreta sa Đuzom umrla mama ali
ja se nisam predao malodušju i očaju, vjerovatno stoga što tad još nisam bio pisac, a sumnjam da bih se i danas predao. Ako sam u međuvremenu i postao pisac, barem nisam postao organizovani i plemeniti pisac.
Nisam se, dakle, predao i eto, dočekao sam da me život nagradi jednim
prelijepim trenutkom koji se onda prometnuo u također prelijepo sjećanje. Ovo što vam ga jutros pripovjedam.
I da ne zaboravim, u međuvremenu sam prestao željeti i artiljerijski Luger i Remingtonov revolver. Suviše su to rasna i prefinjena oružja za mete koje se danas nude
unaokolo. Za njih je dovoljan i iskrzan kundak sa tandžare ili čak ono kratko drveno veslo. Ali ja se ni danas ne predajem malodušju i očaju i siguran sam da će život prije il kasnije opet početi nuditi ozbiljnije mete. I znam da će se moja djetinja i čista duša opet radovati
žudnji za Lugerom ili Remingtonom, a još će se više radovati ispunjenju te želje.
био у зеници тамо некад иза рата један наставник земљописа кои је у свом просвјетном чинодејствовању користио помало чудне и неуобичајене дидактичке и педагошке методе пае измеџу осталог имо тако наваду да џаке испитује тако што из изведе по пешес комада пред школску таблу и
поставља им питања у брзом ритму штое наликовало на некакву конбинациу квиза најслабија карика и унакрсног испитивања у станици милицие а поврх тога би џаке прво построио на линију и јао ли га је оном ситном џетету које би се заборавило усљед природног несташлука ил усљед страха
па врхом стопала прешло ту линиу а јао ли га је и његовим другарима јер да би овај учитељ земљописа на тако страшну недисциплину и хулиганство стао превртат очима и урликат ко мутирани чагаљ и још би се уносио ситној џеци у лица и махо испред њих своим шачицама толко стегнутим да
ја се сјечам кад је владала хистерична помама за оном кљижурицом педесет нианси сиве и џаба сам ја говорио чељадима кои че вам курац то сметље од лектире умјесто да читате оригинално дјело под тим насловом ал сам се онда сјетио дасам
посве заборавио записат и објавит то оригинално дјело настало пуно прие свјецки познате лимунате за ојаџене и усахле домачице па чу заиста морат у неко догледно вриеме сјес и написат тај величанствени роман педесет нианси сиве чија је радња смјештена у зеницу моје младости која
је стењала под густим слојем жељезарског смога од ког је читава чаршиа била сива и споља и изнутра скупа са свим аспектима своје прошлости садашњости и будучности кои се тако сиви нису баш лахко могли разликоват ни након помног посматрања а мисмо у том сивилу били изложени
касу прие триес и кусур година миндерски метиљи преузели влас у зеници на чело града је дошо субјект кои је своје прво обрачање јавности с те функцие обавио носеч распар чорапе штосу многи протумачили ко нехотичну омашку усљед узбуџења но ускоро се испоставило да он то тако носи
против урока а прва одлука нове грацке администрацие под његовом управом билае да се посјеку врбе које су окруживале предивну башчу хотела металург у којој су пролетери и поштена интелигенциа могли попит пиче слушајуч горостасног луиса много прие нег је посто познат и која је
добила престижну борбину архитектонску награду а образложење те одлуке било је посве лапидарно и гласило је да се види тко пије аклохол а касу током рата минирани и рушени безбројни жељезарски димњаци ти су цивилизациски аутсајдери сваку експлозиу пропратили гротескним гримасама
били ми тако драга џецо једном на наквом течају џе се учила тактика заповиедање и остале изузетно драгоциене а посве небитне виештине пасмо један дан имали виежбу у доношењу одлуке и писању заповиеди и свак је добио по један топографски земљовид са тактичком супозициом и основним
подацима о ситуацији на основу чег је моро написат основне елементе заповиеди - одлуку и концепт операцие. вечина полазника течаја с презиром се односила спрам наставног садржаја јер да су они у титин вакат завршили војне школе на коима су научили да се битка на неретви изучава
на вест поинту и сличне најважние садржае војне виештине а на тим школама они су научили писат и заповиеди. заповиед је такоџер форма кљижевности и има свое одлике кое се разликују од епохе до епохе. у јенеа је одлика заповиести била да се метне што више страшних а узвишених
lusinda
ti bi shvatila
da je ovo pjesma o tebi
kada bi to bilo tvoje ime
kog ne smijem napisati
jer bi onda to mogao shvatiti
i tvoj lazaro
koji takođe ima drugo ime
mogao bih opisati
neki od mnogih dražesnih detalja
sa skrovitih dijelova tvoga tijela
ali ako to pročita tvoj lazaro
kojem to nije ime
shvatio bi da ti nisi lusinda
u portugalu su
i poezija i ljubav
pitanje bezimenosti
i zato ti ja nisam
rekao svoje pravo ime
one noći kad si me
opčinila u sintri
koju spominjem umjesto imena grada
u kom smo se sreli
a vjerovatno se ni ti meni
pravim imenom predstavila nisi
jer kako bismo se onda
tako bezostatno prepustili
jedno drugome
biće da je od svih imena
te noći izgovorenih
pravo bilo jedino bogorodičino
kog si mrmljala
sa strahom i zahvalnošću
nakon što si me čvrsto stegla nogama