Thread by @elisbektas

посве истинита и поучна приповиес о преласку добриех и племенитиех бошњана на ислам

још док је султан мехмед кои се још ко меланхолични младич овиенчо славом освајача некад бајковитог а тад веч охолог и оронулог источног рима односно кунстантиние био забављен освајањем мореје и

влашке његове су јаничарске орте веч упадале у племенито ал огњеном и челичном љубављу угарске круне и папске тиаре унесречено краљевство босанско што гае добри и премудри владар твртко оставио своим насљедницима у аманет. ове су орте вршљале по босни испитујуч снагу краљевства

за одбрану и тражеч миеста чији би пад значио уједно и пад те племените и од сна пркосне земље под влас владара пред коим је кршчанска еуропа дрхтала ко пред антихристом мада нешто одмиерениа повиес тврди да султан фатих ние имо ништа против христа те да тако ни антихрис мого бит

и дае риеч била тек о инсану ког би да муе било дванес година мање и пет стољеча више звали хиперактивно џете. једног зимског дана с почетка тисучучетристопедесетдеведе године по роџењу једног од најзначајнијих божјих миљеника односно осамстошесеттрече године по хиџри једна од

султанових орти преџе чехотину и стиже близу миеста џе се та ваљана и студена горска вода улиева у зеленкасту дрину. чорбаџиа наложи да се на том миесту подигне табор и да ту одморе неколка дана прие но што се уходе врате с информациама јел боље удрит на сиевер ка звонику на југ

ка истребињу ил право усредину ка врхбосни. чорбаџиа потом одлучи да у пратњи двоице најпоузданијих јаничара једнако вичних сабљи џилиту и јатагану и бекташиског дервиша кои се ние одвајо од свог наџака обиџе шумовити крај са двие силовите риеке небил утврдио каква чељад ту живи

и колко су расположени за хатур босанске круне гинут од анатолских чорди. на једној ледини одмах уз дрину чорбаџиа и бекташиски дервиш жилавог тиела и исколачених очиу затекоше скупину измучених и озноених трудбеника како клешу неко големо камење. једни су по камењу длиетом

правили приказе јелена вукова и других необичних животиња а други су своим длиетом правили приказе чељади у колу. џорбаџиа им назва селам и поздрави их крстианским поздравом што гае научио кад је прие двие године ко ухода стиго све до гласинца. озноени и измучени трудбеници

прекинуше рад па узвратише селам а касу шчели узвратит и други поздрав чорбаџиа им ишаретом и бљеском очиу даде знак да то нечине јер дае посве јасно ткое он и кои га поздрав сљедује. онда бекташиски дервиш упита измучене трудбенике

- тко сте ви о измучена чељади и шта радите с тим каменовима овџе на ледини? нисте их ваљда дошли напоит на риеци?

- мисмо добри бошњани што нас неки зову крстианима неки патаренима а ми себе најволимо зват богумилима, рече један од измучених трудбеника кои од умора ние мого ни

стајат веч се моро наслонит на један од оних големих каменова. а нисмо их на поило довели веч их украшавамо да наше умрле под њих метнемо да им гробног биљега познат моремо и да их на онај свиет испратимо како доликуе

- ние ваљда то једини разлог да се тако злопатите с тим каменчинама? постави им бекташиски дервиш ново питање

- ние једини, признаде уморни трудбеник, клешемо их за мртве а украшавамо их призорима из живота за нас живе да имамо шта гледат док неизмисле телевизиу

- а бисте ли ви пригрлили виеру коју је милостиви аллах џеллешануху преко свог најмилиег роба мухаммеда пејгамбера посло нама инсанима да више непосрчемо кроз таму џахилиета? упита их бекташиски дервиш у вуненој одиечи и са наџаком затакнутим за појас

- како се зове та виера? одважи се да упита онај трудбеник наслоњен на камен

- та се виера зове ислам, одговори бекташиски дервиш благо га гледајуч исколаченим очима

- а шта су наше обавезе у исламу? упита опет онај трудбеник штое имо храбрости прозборит

бекташиски дервиш им на језику племените и пркосне земље босне објасни шта су те обавезе неостављајуч простора беспотребним питањима

- а ако прифатимо ислам хочемол се и уњему морат грбит и ломит под овим каменчинама? упита опет онај трудбеник штое имо храбрости прозборит

- безбели да нечете, одврати бекташиски дервиш, у исламу је забрањено клањат се идолима и камењу а поврх свега камење је и гориво џехеннема

лица оних измучених трудбеника наједном се озарише а у удове им се поврати снага те они поскочише и неколко оних каменова отурише у дрину

а остале оставише ту на ледини џе их пажљив намиерник и данас море пронач обрасле у љеску

- а да ми нисмо мало пренаглили брачо? упита најстарији меџу трудбеницима, прелахко смо одбацили ове наше мраморове

- де болан непаметуј, дрчно му одврати један од млаџих трудбеника, док други граде друмове градове а по латинлуку и некакве унасверзитете кажу да праве од камена ми се забавили мраморовима кои нам нит дахнут нит наприед макнут недају

- ал ипак су лиепи и наши су, метну примиедбу један од старијих трудбеника

- биче они лиепи и без нас а послие нас че доч други инсани да вичу овое наше камење, рече један од млаџих меџу трудбеницима, а ми да нисмо оставили мраморове засобом заувиек бисмо у средњем виеку остали

- учем? зблануто упита овај старији трудбеник

- па у мрачном средњем виеку мајкамустара, одврати овај млаџи трудбеник, зар ниси чито сречка џају јалимама и ловреновича

- само бешлагича, скрушено признаде овај старији трудбеник, а тамо нема пуно говора о виековима

- ја само могу казат шучур аллаху да смо се ми те недаче риешили док нам се леџа нису посве искривила, рече најмлаџи меџу трудбеницима, а уњима нек ужива тко нема ни преча посла ни мрву памети

у таквом је живахном еглену ка хотчи отишла ова скупина трудбеника кои су били први

меџу добрием и племенитием бошњанима кои су са олакшањем одбацивали богумилску виеру тешку ко мрамор и са радошчу прифатали ислам кои их ние черо да са камењем имају икаквог сумљивог и беспотребног посла коем разбор неморе ни циља ни сврхе разабрат. благовиес о спасу што га нова

виера ислам нуди и души напаченој под теретом џахилиета и грбачи измученој под теретом каменчина очас се прошири племенитом и пркосном земљом босном а добри и племенити бошњани стадоше по свим њеним краевима одбациват богумилски наук и прифатат онај кои ние почиво само на

савршено разборитим виерским основама веч и на чињеници дае знатно лакше носит нетком нишан на џеназу нег стечак на сахрану те да се шансе мејта за устанак на судњем дану знатно повечавају ако лежи испод витког нишана а не испод каменчине велке ко јуне и тешке ко стадо јуница.

а аллах најбоље зна

Unroll please @threadreaderapp