Prvi susret sa praktičnom problematikom medicinske etike imao sam na predavanju iz sudske medicine kada nas je profesor Dunjić pitao: "Imate tri respiratora na kojima se nalaze tri pacijenta, i dolazi vam četvrti koji je takođe za respirator. Šta radite u toj situaciji?"
U praksi sam se kasnije mnogo puta susretao sa tim. Jednom su tehničari ventilirali pacijenta ambu-balonom par sati dok se nije oslobodio respirator. Nekada pak pacijent koji je u najboljem stanju bude odvojen da bi teži bio priključen. Pa se rotira. Dovoze aparati iz sale. Itd.
Nekada uopšte i ne reanimiraš pacijenta. Jeste, niste pogrešno pročitali. Reanimirati pacijenta u terminalnom stadijumu bolesti je stručna greška. Vitium artis. Osim ako nema neko potencijalno reverzibilno stanje, što je retko. A (virusna) infekcija je jedno od tih stanja.
U svim ovim situacijama odluka se neće doneti sama. Odluku lekar donosi na licu mesta. Često u veoma kratkom roku. I posle živi sa tim, ali dobro, lekari su sami izabrali da se time bave, to je odgovornost koja ide zajedno u paketu sa lepim stvarima koje idu uz lekarski poziv.
Zašto vam sve ovo pišem? Zato što verovatno niste čitali jedan poduži tekst o COVID epidemiji (postavljao sam ga ovde na tw) gde se pominje i to da su italijanski lekari u jednom momentu morali i ovakav etički odnos da izmene, i da ga sa patient-based promene u community-based.
Šta sad to znači? To znači da se u odnosu na pristiglog pacijenta nisu više fokusirali (samo) na njegov benefit već su morali da razmišljaju šire i da vrše procenu da li će pacijent zauzeti respirator a ima male šanse za preživljavanje i tako onemogući da ga dobije neko sa većim.
Kao što rekoh - infekcije, pa i COVID, su potencijalno reverzibilno stanje, i svaki pacijent, pa i onaj u terminalnom stadijumu bolesti, zaslužuje šansu da se izbori sa njim. Mnogi koji čak nisu ni bili toliko hronično bolesni nisu dobili tu šansu. Da bi je dobio neko izgledniji.
U prvom talasu države koje su preduzele mere su toliko dobro ovladale epidemijom da su kapaciteti u bolnicama ostali nepopunjeni do kraja. Zbog toga sada mnogi misle da se u drugi nalet može ući lagodno i da će zdravstveni sistem to izdržati. To je bukvalno kocka - sve ili ništa.
I ovde nije samo reč o respiratorima. Reč je o svemu - o kapacitetima, krevetima, sestrama, lekarima, pomoćnom osoblju. Šta je glavni problem kod lečenja COVID infekcije? Kada lečite teška stanja, nakon što rešite inicijalni problem (infarkt npr.) pacijent uglavnom ide na bolje.
Kod COVID infekcije, pošto ne postoji način da delujete na virus, pacijent se postepeno pogoršava danima. I vi morate non-stop da ga monitorišete. I to je izvodljivo ako imate jednog lekara na par pacijenata. Ako imate jednog lekara na 20-30 pacijenata, to je neizvodljivo.
Što je više pacijenata to ih je teže lečiti jer prosto ne postoji toliko lekara i sestara da ih sve kvalitetno prate 24h dnevno. Makar ih sve primili u bolnicu. Makar ih sve nakačili na respirator. Makar im svima dali sve moguće i nemoguće lekove.
I zato je oslanjanje i računanje isključivo na zdravstveni sistem, makar bio i najbolji i najbogatiji na svetu, pogrešno. Zato je najvažnije da se što manje ljudi razboli. Jer - porast apsolutnog broja obolelih dovodi i do povećanog procenta smrtnosti zbog svega gore navedenog.
Zbog toga su najvažnije jebene epidemiološke mere koje su toliko lake i proste u poređenju sa svime ovde navedenim da je prosto nezamislivo da neko nije u stanju da drži minimalu distancu, ne ide na masovne događaje, stavi masku, onu običnu, i održava higijenu ruku.
A opet eto.
A opet eto.
