ушо ја једном у дучан кучних љубимаца па ми пажљу привуче један синпатичан хрчак кои је неуморно окрето онај точкич своим шапицама и тим бјесомучним трчањем у мјесту поставио потпитање свим оним силним философима кои су се бавили апсурдом сизифовог усуда па забављен таким мислима
и непримјетих дае прошло читавих по сахата а можда бих и читав сахат ту стајо са своим мислима да неосјетих како ми се замантало од зурења у ту сумануту вртњу точкича и још суманутије мировање хрчка уњему па једва сачувах равнотежу да неупанем а онда упитах овог синпатичног и
преданог глодара - дина ти и имана доклен ти мислиш тако махнито окретат тај точкич? ено ти бошљака и србља и рвата насваком чошку, одговори ми задихани хрчак испрекидано, кои исто ово раде у свим сферама рада и живота па њима постављај то питање које је још бесмисление од ове
моје трке умјесту а мене пусти на миру да у овом чумезу истрчавам свој кукавни животич јер да ја нисам приетња ничему осим центру за равнотежу билмеза кои немају паметниа посла нег доч овџе и дрељит умене умјесто да одеш питат те бошљаке србље и рвате како им успиева да своим
трчањем умјесту стигну у прошлос коју и ми хрчци имамо ал нас боли курац зању јер да имамо и довољно памети па да је неремоделирамо путем инфантилних и значењски сиромашних и испражњених идеолошких конструката па да тако доведемо упитање и будучнос ка којој трчимо умјесту а да
изван овог дучана итко има памети макар колик зрно проса досјетио би се па би ојачо економиу земље путем извоза бошљака србља и рвата у кафезичу с точкичем да их у развиеном свиету родитељи купују својој џеци за роџендан и усамљеници себи за утјеху а и они би се сигурно љепше и
корисние осјечали ко кучни љубицми нег ко ситне ал упорне кучне штеточине - а кад је синпатични хрчак завршио своју тираду и наставио безглаво трчат умјесту у оном точкичу ја остадох забезенут још неколко часака док ме из њих ние пренуло крештање неке папагајчине која је
иритантним гласом понављала некакву бесмислену фразу очито покушавајуч скренут моју пажљу насебе и премда сам рание имо обичај из шале и забаве упустит се у диалог са папагајима овај пут се само стресох од нелагоде и више засебе промрмљах - мрш упичкуматерину још ми само треба и
твоје објашњење меџу каквим билмезима морам живит па да ми буде још теже штосам разумио оно што ми се гади - а затим изаџох у студен и кренух по чаршији тражит мачке да их нахраним и искажем им ниему зафалнос што ме ничим неподсјечају на љуцку врсту и што ме трпе у својој близини
упркос срамотној и обесхрабрујучој чиљеници моје припадности тој врсти
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
посматро сам из прикрајка дискусиу два освиештена етничара од коих је један бошљак а други срб и кои су очито стекли инпресивно искуство у таким пропаганднопромиџбеним активностима по друштвеним мрежама па су са лахкочом која је умени изазвала дивљење и одбљесак зависти
жонглирали цитатима и волејима напуцавали фразе један на другог а та њихова расправа привукла мие пажљу стога штое изашла из уобичајених псеудополитичких и псеудоповиесних оквира и одважно ступила у лавиринт интердисциплинарности у којој је било не само друштвених и хуманстичких
веч и природних знаности па су тако ова два трудбеника салвама аргумената један другом доказивали дае његов етникум генецки неспособан за фашизам а ништавнос па и суманутос своих аргумената амортизовали су густином ватре но ја се лично у дискусиу нисам укључиво јер да ми уопче
једном је млади учитељ у завидовичима ушо у разред пае отворио дневник да провјери кои је од првачича тај дан одреџен за редарску дужнос а онда је казо малом шефику шефиче иди накваси спужву и обриши таблу а мали шефик је само гледо наприед и сједио непомично ко дае у власти
неког демонског бича па се млади и још увиек неискусни учитељ збуни а можда се мало и уплашио пред тако необичним понашањем ученика пае наредбу о квашењу спужве и брисању издо другом ученику кои је помало невољно усто из клупе и обавио добиени задатак а млади завидовички учитељ
тог се догаџаја знао повремено сјетит и касние кад је посто зрели завидовички учитељ но како су године пролазиле то гае сјечање све рјеџе и рјеџе походило док ние заувиек престало долазит остављајуч учитеља без икаквог тумачења случаја опсједнутости једног првачича а сам шефик
у пошљедњем и опроштајном разговору хитлера и гебелса док су детонацие канонада и плотуна совјецких хаубица и качуша мукло одјекивале у позадини могле су се чут и сљедече риечи резигнираног воџе рајха - мој јозеефе мисмо у наше махните идеје и сумануте циљеве прво морали
увјерават сами себе па онда и читав њемачки народ а на оном проклетом балкану има итаке фукаре која се роди непоколебљиво увјерена у сваки махнитлук и сваку суманутос и зато ми у овом часу неславно ал заслужено пропадамо и одлазимо у повиес ко синбол срамоте њемачког народа ал
нек нам утјеху у овом горком сумраку пружи спознаја да че меџу фукарама проклетог балкана до судњег дана бит оних кои че очуват шченечу оданос успомени на нас и на свог деду кои је фукарску чакширу и кошуљу замиенио есес униформом и дао заклетву махнитлуцима израслим из наше
свуџе на дуњалуку има шверцера и фалсификатора кои снабдиевају полусвиет из подземља фалсификованим дипломама и другим документима ил краденим умјетнинама и само у босни и херцеговини њихоев муштерие нечуче у подземљу веч их ено на изборним листичима па их ви
онда заокружите и запослите их у највишим тиелима извршне и законодавне власти ал то ваљда мора бит тако тамо џе се полусвиет немора крит у подземљу веч се изборио за своју конститутивнос односно аз неприкосновено право сиротиље на самоојаџивање чиме је остварен
стољечима недостижни идеал затуцаних сиротиља уткан у брижно упозорење што га овџе матере од пантивиека упучују своим нејачима - ојади се чедо моје ако ниси ојаџено ниси се имало рашта ни родит нит има вечег блага од јада јер да свако благо мораш чуват и стрепит зањега
једном се мени у ширем рејону травника неки локални старјешина стао хвалисат како му је дедо био ханџарлиа па и он сљеди ту традицију а ја му велим - ја слиедим једну другу традициу што мореш закључит из мог надимка кои гласи шпанац па шта мислиш да ти и ја прво овџе завршимо
онај прошли рат јер дае бесмислено водит садашњи ако че нас чекат прошли касе вратимо из овог а овај ме худник отворио уста и гледа ме потупо нако ко теле па ми каже ништа ја тебе неразумим а ја му велим знадем да неразумиш затое такима ко ти нерентабилно дават било које оружје
које има покретне диелове јер да вам је и механика бајонета преконпликована а ти се запитај што те швабо више незове у есес трупе веч у најбољем случају мореш рачунат да на бауштели зарадиш за паштету кад ово проџе ил да у старачком дому носаш туту шваби кои ти је деди командово
јасам једном ко мончич на топлом плавом јадрану упозно једну синпатичну џевојку из удаљеног краја наше социалистичке домовине и почо сњом ашиковат а то ашиковање се састојало од одлазака у кафич на миринду и у шетње обалом ал и горе повиш
магистрале џе смо ишли брат купине а јасам јој причо о своим узбудљивим животним догаџајима из зенице које нисам смио причат цурама из зенице јер да би ми оне казале де болан нелажи ти да си стварно имо таке животне догаџаје неби их причо цурама из зенице веч би отеби снимали
акцијоне и авантуристчке филмове са романтичном примјесом ал су зато овој синпатичној џевојци те моје приче биле занимљиве и узбудљиве пае стално говорила причај још и јасам причо још и још све док се она ние увјерила да крај себе нема мончича из зенице веч зрелог и искусног