ровим нешто по својој архиви па наџох овај текс објављен прие триенс година у политици зип која је нажалос била кратког даха и ние заживила
Čuvena po nekada najvećoj železari na Balkanu, opevanom kazneno-popravnom domu i Bulajićevom „Uzavrelom gradu", Zenica je tokom poslednje
decenije dvadesetog veka promenila svoj lik i prestala biti čvrsti bastion jugoslovenskog proleterijata. Rudarsko-metalurški kombinat, koji je danas, nakon neuspešnih Silajdžićevih pokušaja da ga u bescenje utrapi svojim kuvajtskim partnerima, u rukama indijskog Mitala, uspeva da
sa nekoliko puta manje zaposlenih nego pre rata postigne čak i veći stepen zagađenja, što je svakako impresivan rezultat, ako se ima u vidu da je Zenica svojevremeno kotirala veoma visoko na listi najzagađenijih gradova Evrope. Nakon kratke karijere neformalne prestonice onog
dela BiH koji je tokom rata bio pod kontrolom sarajevskih vlasti, Zenica je od sredine poslednje decenije prošlog veka utonula u učmalost tek povremeno razbijanu aferama oko železare, raspravama vezanim za trasu auto-puta 5c i više ili manje utemeljenim pričama o odredu
„El-Mudžahid" koji je ovde imao svoju bazu tokom rata. Međutim, ono što Zenicu u poslednje vreme sve češće čini zanimljivom za medije nije ni razorena ekonomija, ni kritično ekološko stanje (već se ispredaju legende o golubovima koje smrt zatiče u letu iznad Mitalovih pogona),
ni prisustvo selefija i drugih promicatelja ideja radikalnog političkog islama, već naizgled paradoksalno ponašanje navijača Čelika, fudbalskog kluba koji je u jugoslavenskoj eri bio poznat po činjenici da je ostvario veće uspehe na međunarodnoj nego domaćoj sceni. Dvostruki
osvajač Srednjeevropskog kupa, Čelik je morao sačekati raspad SFRJ i uspostavljanje nezavisne BiH da bi osvojio svoje prve titule u nacionalnom prvenstvu i kupu. Premda od poslednje titule prvaka države 1997.godine crveno-crni nisu uspeli napraviti nikakav značajniji rezultat,
stadion „Bilino Polje" i dalje beleži najveću posećenost u Bosni i Hercegovini, a teško da se, izuzev nekadašnje „velike četvorke", i u komšiluku iko može podičiti takvom odanošću navijača. Međutim, nije statistika ono što diže prašinu oko Čelika, već naizgled zbunjujuća
činjenica da „robijaši", velikom većinom Bošnjaci, u svom navijanju često nalikuju najradikalnijim „delijama" ili „grobarima", što je za grad u kojem su minareti zamenili tvorničke dimnjake prilično neobično. Dizanje tri prsta, skandiranje najčuvenijem balkanskom alternativnom
medicinaru, uzvici „Zenica je srce Srbije" i spominjanje Markala i Srebrenice na isti način na koji se to čini u Istočnom Sarajevu ili Banjaluci, nešto je od čega se Sarajlijama diže kosa na glavi. A ključ, sudeći po izjavama navijača, koji se teško odlučuju da kažu svoje ime,
leži upravo u maćehinskom odnosu Sarajeva prema Zenici. „Nema ti to veze sa Karađićem, jeb'o on mater svoju, jarane moj. To mi radimo samo radi onih sarajevskih šupaka.", precizno objašnjava ovaj fenomen mladić od nepunih 18 godina, koji je u vreme Karadžićevih skupštinskih
tirada nosio pampers pelene. „Znamo mi da je to bezveze, ali to njih pravo žulja. Evo, da Dodik dođe ovdje, i njemu bi mast vadili." Prihvatanje sponzorstva m:tel-a, mobilnog operatera iz Republike Srpske, dodatno može zbuniti i navesti na pomisao da Čelik ima nameru iz Premijer
lige preći u Jelen Super ligu Srbije. Međutim, prema rečima direktora kluba, Zaima Mujezinovića, u pitanju je najobičniji sponzorski aranžman sklopljen na obostranu korist i bez ikakvih političkih konotacija, „a ako nam ovakvi mostovi između Zenice i Banjaluke pomognu da malo
unaprijedimo stanje u ovoj našoj BiH, tim bolje." Kroz ovaj fenomen sasvim se lepo može sagledati današnja situacija u Bosni i Hercegovini i zamršenost njenih unutrašnjih odnosa. A Sarajevo bi, da je političke mudrosti, trebalo kroz ovakve signale da na vreme prepozna činjenicu
da priča o centralizaciji ne žulja samo Banjaluku.
pred zoru me probudi žustro čavrljanje dvije inspektorke iz uprave za indirektno oporezivanje snova
donekle razumijevam svračji jezik ukoliko je riječ o normiranom standardu pa sam nekako razabrao da je tema diskusije nekakav blećak iz komšiluka koji uporno sanja
tuđe snove te nedovoljno jasan zakon koji ne tumači nedvosmisleno da li bi određivanje poreza na njegovo sanjanje predstavljalo duplo oporezivanje
nije me zanimao ishod ove profesionalne rasprave a ni kreštanje mi se više nije slušalo te metnuh tabakeru u džep i izađoh
da prošetam parkom ispred zgrade i da odgledam uvijek ljubak prizor rađanja sunca nad trebevićem
no umjesto nekoliko tustih i umilno guzeljavih mačaka i jednog sivog hrsuza sa bijelim repom i čizmicama na nogama koji se već danima ponaša kao sarajlija u kampu u zaostrogu u parku
ако веч невјерујете свом кепиу дае онај рат прие фртаљ стољеча био фукарска фолклорна приредба са пуцањем и подврискивањем по унаприед утврџеном сценариу онда барем погледајте какве одлуке доносе ови данашњи кризни штабови и министарства диљем ове дејтонлучке торине у коима сједе
изданци етничарског злодуха оличеног у оној троици штосу везали чворове на бајрацима да им више погана имена неспомињем па чете схватит да памет тог злодуха ништа смслено неморе намислит нит учинит веч само покушава да опонаша смисао у складу са своим могучностима које би било
сувише благонаклоно назват скромним јер да могучности које су барем скромне неби у вако неизвиесној и динамичној ситуацији правиле кретена осебе и доносиле одлуке о отварању фирзерских салона три дана унаприед непомишљајуч штасе све море десит у та три дана па че морат опозиват
драга џецо након протохумског одлучио сам створит још један језик a то че бит меџународни језик веома подесан за исказивање носталгие и згражања и зваче се еламенто а његов основни глаголски облик биче виечно трајучи титин вакат за ког ево дајем и примиер - какое некад било лиепо
моглосе спават наклупи упарку. другие глаголски облик несречно садашњобудуче вриеме а ево и зањега један примиер - никад ние било вако лоше а биче још горе. у еламенту постои и глаголски облик смртнотрпни кои се исказује на сљедечи начин - све су нас побили у геноцидима.
еламенто има само дви замиенице и то прво и трече лице бошљачкосрбског плурала коим се обухватају непостојечи колективитети кои настањују само оштечени ум говорника. ја ние права замиеница у еламенту веч отпадајучи елемент замиенице ми.
велка британиа је држава британци су нациа лондон је град и зато лондонци могу изабрат садика кхана да им буде градоначелник а не икебана дочим ви овџе по овим балканима нит имате државе нит сте нацие нит имате градове веч сте самоокупирани протекторати чије су паланке и касабе
насељене етничарима и зато утувите у те своје главице да избор мањинца да будеградоначелник вечинарским ухљупима ние доказ никаквог политичког модернитета нит етичке супериорности веч хињски и дубоко покварен чин истурања мањинца у живи штит да своим угледом заклони поганлуке и
покваренлуке како сиротиљских елита тако и сиротиљских фукара а да при том сиротиље неморају страховат да че их формални предводник ошинут тамо џе их треба ошинут и џе су најпоганији управо стога штое мањинац па худник мора себе обуздават и аутоцензурисат да случајно нетакне
веч сам пар пута сиротиљама тумачио сиротиљски ураниум ал ние згорег још једном се подсјетит да су јенеа а потом и њене нашљеднице војска југославие и војска србие и црне горе те војска србие користиле и користе дваестримилметарску мунициу за топ на јуришнику орао отог истог
јебеног фукарског ураниума кои сам посеби уопче ние толко опасан веч сиротиље неразумиу да таку мунициу немогу испаљиват сеоске страже веч трупе високозасичене комуникациском и другом електромагнетном технологиом па тко себи покуша визуелизират количину електромагнентих таласа из
радио уреџаја и радара кои прекривају битачну просториу на којој се употребљава фукарски ураниум биче му јасно дае то једна огромна коцка пуна зрачења које је неупоредиво штетние од клипича осиромашеног ураниума какве сам ја небројено пута држо у руци након што бих их ископо из
једном је она мала болесна учествовала у телевизиској емисији џе се дискутовало о заузимању правилног односа према повиести и прошлости уопче. учесници су стали расправљат о тежини повиесних траума и само је она мала болесна одсутно и замишљено шутила. водитељица ние доњела
кантар у студио па се атмосфера ужарила и све је то приетило да се претвори у сваџу а ондае она мала болесна казала
- молим вас
други учесници нису чули њен глас и наставили су са расправљањем па се она мала болесна накашљала и опет казала
- молим вас
други учесници су
овај пут чули њене риечи па збуњено ушутише а она мала болесна настави говорит
- прошлос нема тежину јер да вриеме неоставља ниедан терет успут веч их све носи на плечима сасобом па че тако и наше садашње тежине вриеме одњет сасобом у будучнос ишчег слиеди дае проток времена