Thread by @PredragBrajovic

НОВА КЛАСА

"What about Yugoslavia?" I asked.
He smiled viciously: "Like Lebanon. Wait and see."

Амерички писац Роберт Каплан каже да се овај разговор са Милованом Ђиласом одвијао 1985. Звучи пророчки: Југославија се расцепала по својим етничко-религијским друштвеним

формацијама, ратујући једнако крваво и подељено као у Либану.

Ђилас је био далековид. Уосталом, није био један од најцењенијих светских мислилаца 20. века тек тако. Његова књига New class: An Analysis of the Communist System (1957) наводи се као једна од најутицајнијих

у 20. веку. Ђилас је изнутра видео и препознао оно што је морало да пропадне: комунизам. А у њему – Нову класу.

Он запажа да је необично да од партије настаје нова друштвена класа. Процес је обично обрнут: друштвене класе формирају партију, да би кроз њу исказале

свој нарасли интерес. Велики светски дисидент гледао је нешто друго: професионални револуционари, угледни чланови партије, постајали су нови властодршци и господари привреде, то јест како су то комунистички верници говорили – средстава за производњу.

Око њих формирао се шири

слој бирократије, баштинећи део привилегија, моћи и новца. Политичка (ратна, револуционарна) победа свим овим људима донела је неслућену моћ.

Демократија, по правилу, не познаје овакве друштвене промене. Промена партије на власти не значи и промену појединаца који су у

неком друштву најбогатији. Била Гејтса, Ворена Бафета или Серегеја Брина власт једних или других, демократа или републиканаца, не лишава њихове моћи нити им је неизмерно даје. Јер они нису настајали као Ђиласови другови или као...

Или као данашња класа

најбогатијих и најимућнијих Срба.

Њих је донела огрезлост Србије у политичку државу, не државу институција. Та политичка држава управља токовима новца баш попут старих комуниста: подобнима и миљеницима на дохват руке, неподобнима и противницима далеко колико год се то може.

И баш попут прерасподале друштвеног богатства после Другог светског рата, све се то данас исто понавља, са другим правцима и смеровима, али са истом потком: партија је та која ти даје и привредну моћ.

Делом отуда бригаде верних. То су сви они који су претходну

прерасподелу друштвеног богатства гледали са завишћу, јер у њој нису учествовали. Та претходна, која је уследила 2000. године, имала је, у односу на ову садашању, вашарску црту. Свега је ту било, чак и правог весеља и понеког успеха. Ова садашња одвија се ћутке, из једног

јединог разлога: јер је брутална.

Ту су јелке, болнице, фонтане, тргови, километри, подстицаји, далеководи, трафо станице, тендери, оружје, хотели, скеле – из свега се пуца као на Сутјесци, Неретви, Сремском фронту, и не броје се туђе жртве или своја страдала пешадија,

јер ко зна докле ће ветар моћи дувати. Треба се спремити за могућну бонацу, па чак и избеглиштво.

Некадашњу Југославију била је заробила нова класа, класа политичких победника и моћника. Данашњу Србију у заробљену земљу претворили су слични људи, слепи војници партије

и политичке моћи. Они су гладни новца. Пре им је измицао. А сада? Сада је дошло ново доба, њихово.

Дошла је Нова класа.
И ако је већ настојимо уклонити, не треба веровати да то могу да учине они који су јој само десетак година раније и сами припадали.