микротрактат о сарајву и сједењу
за овдашња мјерила сарајво је велик град. и не само дае велик него расте и даље јер да многе становнике околних па и оних удаљених миеста некакав атавистички нагон нагони да без мисли о повратку крену пут сарајва баш кошто леминзи хрле ка хриди
за овдашња мјерила сарајво је велик град. и не само дае велик него расте и даље јер да многе становнике околних па и оних удаљених миеста некакав атавистички нагон нагони да без мисли о повратку крену пут сарајва баш кошто леминзи хрле ка хриди
са које че скочит у океан да изњег више никад неизроне. у души правих сарајлиа штое титула на коју право има онај чија је породица веч читаву виечнос настањена овџе а то значи барем од четрнестих зимских олинписких игара тај процес експанзие буди час гордос и осјечај битности
вишег реда шточе реч битности без које земља више неби знала за кога се окрече око сунца нит би сунце више знало коме на земљи свиетли а час очај саткан од свиести о узвишености властите жртве и од осветничког гњева те од нихилизма тако силовитог да чак и ништавило потире
остављајуч иза себе само пустош егзистирања у својству правог сарајлие. прави сарајлиа је горд и надима се од своје важности јер да његов град бива све вечи и вечи а провинциском духу вече увиек значи и мочние па самим тим и њега достојније. прави сарајалиа је и очајан а у тај га
очај гони свиес да град неморе раст другачие доли на онај ужасавајучи и срамотни начин шточе реч путем примитивних и подмуклих бича чија је анбициа надрасла пристајање на срамни статус фочака ил херцеговца ил санџаклие. под несмиљеним корацима тих подмуклих и назадних бича сваке
ночи умире невинос овог града да би се јутром попут феникса дигла из пепела као награда за племенитос и жртву правих сарајлиа. фочаци и херцеговци и санџаклие дуго че бит искушеници прие но што званично добију титулу правог сарајлие ал многи меџу њима постају праве сарајлие у
духу запањујуче брзо. а бит прави сарајлиа у духу значи прие свега сједит. сједит упорно и непоколебљиво и презират свако кретање осим оног чија је сврха стизање до наредног мјеста за сједење. сједит и у канцеларији и у кафичу и у аутомобилу и на трибинама и у машти и у сну.
сједит и тиелом и умом и срцем и душом. сједит да би се тако и мисао принудила на сједење. то стање сједења ко квинтесенциална атрибуциа правог сарајлие ние никакав хир веч је логична нужнос. добро знадемо да судиа да би судио мора прво сјес у судачку столицу. зато и прави
сарајлиа сједи јер да без сједења неби мого судит а без суџења да ли би уопче био прави сарајлиа. неби јер да ко штое сједење квинтесенциална такое суџење супстанциална атрибуциа правог сарајлие. и зар имамо икаквог права приговорит правом сарајлији на његовом сједењу и његовом
суџењу без коих он никако неби мого знат дае вазда крив нетко други па би га одсуство тог поузданог знања ишчупало из његове савршено уравнотежене егзистенцие измеџу гордости и очаја и начинило га недопустиво сличним оним примитивним и подмуклим бичима због коих сарајво постаје
све вече ко град и због коих постаје све мање сарајво. а аллах најбоље зна
Unroll please @threadreaderapp
