Нисам хтео да баксузирам прексиноћ, јер сам се бринуо да ће изборном магијом да се изгура још која (псеудо)опозициона партијица преко цензуса,али су оне на овим изборима толико пукле, да их ни Вучић није могао спасти. Дакле, резултате мање-више имамо, па можемо да подвучемо црту:
Прво, и најважније - бојкот је по мом мишљењу спектакуларно успео. Не кампања СзС и екипе за бојкот, она је била једнако глупа и анемична као и кампање "опозиције" на изборима. Али резултат је постигнут - имамо парламент без опозиције.
Пре пар месеци сам гласно говорио да сматрам да је бојкот лоша идеја, јер је Вучић има спреман одговор за њега у лику "лојалне опозиције" која је спремна да статира у скупштини. Искрено нисам веровао да је могућ овакав сазив парламента, и грађани су ме пријатно изненадили.
Кампања за бојкот је имала потпуно погрешан фокус: они су били опседнути излазношћу, иако је излазност нешто што се најлакше игнорише, поготово у условима епидемије. Излазност на европским и америчким изборима је редовно бедна, па им нико не оспорава легитимитет.
Основна сврха бојкота била је да се онемогући режиму који је практично укинуо сваку могућност реалног опозиционог деловања да пребацује одговорност на опозицију за своје поступке. Да се пошаље порука да опозиционо настројени грађани неће да играју по Вучићевим правилима.
То је управо оно што смо добили - парламент без опозиције. Режимске странке (укључујући мањине) практично држе 238 од 250 посланичких мандата, а оних Шапићевих 12 нису никаква опозиција, јер их нико никада није чуо да критикују режим. Огољено самовлашће.
Ово је велики успех за опозиционе гласаче, који нису дозволили да их преваре са разноразним популистичким мамцима са свих страна политичког спектра. Схватили су да у тренутном систему глас вреди само ако је глас за Вучића, иначе је бачен низ ветар. И у складу с тим су поступили.
Још једном - бојкот није успешан "јер је оборио излазност", јер је и није оборио. Вучић је извео сваки свој сигурни глас на биралишта, полумртви су изношени да гласају. Његова партијска машинерија је одрадила посао. И да се разумемо - његова подршка међу грађанима није спорна.
Проблем политичког система у Србији није у томе што "Вучић има већину, па може да ради шта хоће", то је бољка већине савремених "демократија". Проблем је у томе што грађани који нису део Вучићеве већине НЕ МОГУ НИШТА. А у демократском друштву би требало да могу много тога.
Овај сазив парламента управо и одражава један псеудодемократски систем, сведен на обезбеђивање већине гласова по сваку цену, и ни на шта друго. Паралеле са Северном Корејом и ауторитарним државама нису депласиране: ти режими ИМАЈУ "народну подршку". Али немају демократију.
Опозиционе снаге у земљи су и даље бедне, бојкоташи укупно немају много већу подршку од "конструктивне опозиције" заједно. Као у случају масовних протеста прошле године, имамо јасан консензус грађана који су против власти да оваква опозиција не може да поправи ствари.
Када се грађани раскантају са "бојкоташком опозицијом" на исти начин као са "конструктивном опозицијом", тек тада ће се стећи услови за озбиљно опозиционо деловање против режима. Ја сам сигуран да ће се и то ускоро догодити и да ће овај резултат избора убрзати политичку динамику.
Како ствари стоје, Вучић никада није био моћнији, али је његов маневарски простор ограниченији него раније. Гамбит са "цензусом од 3%" је спектакуларно пропао, и то је његов највећи пораз на овим изборима.
Али не брините, стари је то мајстор, има он још потеза у рукаву.
Али не брините, стари је то мајстор, има он још потеза у рукаву.
У случају да овај састав парламента из било ког разлога постане проблем, Вучић је спреман за "контролисани полураспад" коалиције око СНС. За разлику од ДОС 2001, Вучић је спреман да циљано "емитује" "незадовољне коалиционе партнере" у опозицију да би тамо статирали.
Пре тога СНС мора да реши већи проблем: са 189 посланика у Скупштини, не постоји никакво легитимно оправдање да се СПС задржи у коалицији. Ако их задрже, то ће бити знак немоћи и страха од Дачића. Ако их избаце, добијају озбиљну, премазану опозициону партију која зна како раде.
Али чак и у најекстремнијој ситуацији у којој и СПС и још неки СНС сателити одлазе да буду опозиција, ми и даље имамо већ толико пута помињани "парламент без легитимитета". Хајде мало да размислимо шта то значи.
Многи мисле да легитимитет скупштини даје "Међународна заједница", ЕУ, САД, можда Русија и Кина. То је и фактички и формално нетачно. Међународну заједницу заболе да ли су избори намештени, и да ли у парламенту седе тренирани мајмуни, ако Србија ради шта им се каже.
Легитимитет Скупштини дају само грађани. У демократском систему државом управља снага која има подршку већине грађана (што Вучић има, како год да је подршку стекао), али остатак грађана томе даје пристанак кроз демократске институције. Пристанак СВИХ грађана је кључан.
Тренутни сазив Скупштине има подршку САМО ГЛАСАЧА "ВЛАСТИ" (чак и Шапић у основи мобилише само своје гласаче-клијенте на Новом Београду) . Остали грађани не учествују у политичком животу. "Па шта", рећи ће неко, "шта Вучића брига за људе који неће да гласају?" Јесте га брига.
Ствар је у томе што је за #легитимитет државној управи даје #народ. Ако пола народа апстинира од политичког живота, то није толико страшно. Али ако је пола народа ПРОТИВ твоје политике, а нема политичко представљање, то је већ озбиљан проблем. Поготово ако спремаш "болне одлуке".
Тренутно стање у парламенту на први поглед изгледа као Вучићев сан, али то је тако само дотле, док тај парламент не почне да доноси контроверзне одлуке - о промени Устава, о приватизацији јавних предузећа, о повећању цена, смањењу плата. О Косову.
Ако парламент донесе неку изразито контроверзну одлуку (од оне врсте која није пријатна ни СНС гласачима), онда опозиционо расположени грађани више немају други начин да каналишу своје незадовољство, него на улицама. Одједном свака спорна тема постаје озбиљан повод за протесте.
Такав систем објективно има већу концентрацију политичке моћи у рукама (лидера) владајуће странке, али је знатно нестабилнији од система у коме опозиција има институционализоване канале да изражава незадовољство. Без тога, самовлашће и аутократија су огољени, а одговорност расте.
Да ли то значи да је "Вучић готов", и да ће се његова напредњачка пирамида уцена и корупције срушити као кула од карата? Наравно да не. Вучић је озбиљан играч, и неће никада сам да се саплете и падне, препуштајући да власт као крушка падне у крило опозиционарима на Твитеру.
Али Вучић ће сада, хтео-не-хтео, сносити знатно већу одговорност за своје политичке одлуке, што значи да ће бити приморан да буде опрезнији. То је поготово важно у условима када се од њега траже нови уступци око Космета. Чисто сумњам да је сам носи то бреме.
