Карантин је идеалан показатељ у коликој мери друштвене мреже у ствари не одражавају стварну слику народа. На друштвеним мрежама су сви на распусту: читају, гледају филмове, деле поезију, праве рукотворине. А пола грађана и даље ради - ложи топлане, превози робу, производи храну.
На радију нека гошћа из света културе раздрагано говори о "добродошлом одмору од суманутог темпа живота", о прилици да се културно уздиже, обилазе виртуални музеји, да се свира и ствара.
Ни једном речју није показала свест да је за пола грађана живот постао несношљив.
Ни једном речју није показала свест да је за пола грађана живот постао несношљив.
Ови људи морају да раде све што иначе раде: да не касне на посао, да остваре квоту, да заврше папирологију, да зараде надницу/дневницу, а све у условима у којим је кретање ограничено, радни дан скраћен, институције не раде, радно место виси у ваздуху, а болест вреба иза ћошка.
Заправо, карантин је #распуст само за један мање-више привилегован део средње и више класе који (1) може да ради од куће, (2) није егзистенцијално угрожен губитком посла, (3) има "социјални падобран" да може да издржи месец-два неактивности. То је класа која доминира мрежама.
И тај свет сада - између онлајн изложбе Ермитажа и бесплатног концерта Мет опере - може да се љути на суграђане који "неће да седе код куће", "нису дисциплиновани", "не воде рачуна о себи и другима". Има будала које седе по кафићима. Али из кућа углавном излазе људи који раде.
Огроман број наших суграђана не може себи да приушти ово ванредно стање. Немају кад да разумеју шта се догађа, јер је њихов свакодневни грч постао још тежи. А све их олако трпамо у кош "полуписмених примитиваца" и карикатуралног "нашег света".
И кад је епидемија.
И кад су избори.
И кад је епидемија.
И кад су избори.
Стога ова промена темпа и спољних околности није прилика да "надокнадимо пропуштено" на Нетфликсу, Јутјубу, Гудридсу и сл., већ да погледамо друштво у коме живимо, и схватимо смисао речи "заједница" у оваквом критичком тренутку. Па да из карантина заиста изађемо паметнији.
Да се разумемо: ово није прекор. Радује ме што ће многи моћи да се одморе, да читају, слушају музику, гледају филмове. Нема тога довољно у нашим хаотичним животима. Ово је позив да извиримо из свог ушушканог кутка Мреже и сагледамо друштво у коме живимо као целину. Као заједницу.
