Kada sam 2001. godne počeo da se bavim, istražujem i pišem o problemu trgovine ljudima na blakanu, ženama posebno, ta tema je bila na potpunoj margini. O tome nisu znali ni novinari, ni policija, ni tužioci, ni sudije, a javnost je verovala da se radi o "klasičnim bordelima"
u kojima žene prodaju svoje telo za novac. Trebalo je da prođe nekoliko godina da se stvari promene i to prvo na nivou percepcije onih koji mogu da utiču na promenu: novinari i policija i pravosuđe. Danas je "normalno" postojanje Sigurnih kuća, ali u ono vreme je bilo skoro pa
nezamislivo. Međutim, vremenom, postepeno, senzibilisanjem i javnosti i ovih gore navedenih kategorija, dosegnut je jedan viši nivo. tako da i sada u policiji imate ljude koji znaju sve O TOME, kao što znaju sve o naslju u porodicama i kako postupati sa žrtvama.
Ono što uvek izostane jeste proces, sudski proces, koji će biti prelomna tačka, posle kog neće moći da se ide nazad. Dakle potrebni su presedani na sudu koji će uvesti novu praksu i pokazati da postoji sistem koji može da se izbori sa devijacijama kao što su silovanje,
zlostavljanje, nasilje prema bilo kome ko je slab i nemoćan. Posao je medija da na ozbiljan način pristupe ovim temama i da probaju da preskoče žrtvu koliko god je to moguće: lično sam razgovarao sa ženama i devojkama koje su bile više puta prodavane, koje su drogirane i bile
naterane na seksualne odnose sa desetinama idiota na dan... nikada nisam zagovarao da njihove ispovesti, pogotovo dok su još skrhane u sigurnim kućama, mogu da budu sadržaj za medije e da bi se "podigla pažnja" javnosti. Mediji moraju da budu sposobni da tekave priče predstave
uverljivo a da time ne zloupotrebe žrtvu i opet je provuku kroz traumu. Uprkos želji za klikovima, za posetom, za aplauzima. Na prvom mestu je zaštita žrtve, njeno situiranje, a onda obezbeđivanje fer izveštavanja i pokušaj da se ne pokvari istražni i sudski postupak. Toliko.
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
