Thread by @elisbektas

Хајрудинова ћуприја и Антина смрт

Фотогенични мост Хајрудинов срушен је крајем ратне деведесет и треће године, прискрбивши својим падом у Неретву велику омразу Хрватима, како оним из Херцеговине, тако и онима из Загреба. У то време био сам командир чете у Алијиној, како је овде

воле звати, војсци, држећи положај на вероватно најтврђем окршајишту у Лашванској долини, покрај некоћ неугледне, а сад неугледне и блештаве касабе зване Витез. Премда сам успео да потиснем већину својих сећања из тог периода, веома добро памтим потрес којег је у мени изазвала

вест о рушењу моста. Двадесеттрогодишњак са теретом којег би требало да носи тридесеттрогодишњак, помислио сам на час да је то крај света каквог знамо, крај света у којем човек може имати ослонац и упориште. Разумећу много касније да наши ослонци нису мостови, већ илузије и

опсесије које носимо у себи и ради којих се обрачунавамо са светом. Још се нечега сећам веома добро с краја те године. Некако скоро у исто време када је стигла вест о паду моста, јављено ми је и да је Анте погинуо. Анте је био мој пријатељ, супериоран студент филозофије и човек

који је својим беседама и својим постојањем указивао на лепоту и на њен значај у обликовању света и појединца у том свету. Био је племенито биће, тек без одважности да постане песник, премда је био сачињен од најфиније грађе за тај позив, трагалачки и самоуништавајући. Па су га

уништили други, они моји. Негде с краја хиљаду деветсто деведесете године (увек ти проклети завршеци година) седели смо Анте и ја у сарајевској Пошти, кафани са атмосфером берлинских локала 30-тих. Свратили смо ту да предахнемо, склонимо се од кише и са пар чашица залијемо

успешно пазарење неколико нама драгоцених и значајних књига. У дну кафане, обешен на зиду, стајао је мали радијски звучник из којег су крчећи допирали резултати првих слободних и демократских избора, тај дан одржаних у Босни и Херцеговини. Алфанумеричке комбинације, скраћенице и

проценти, у саопштењима изборних комисија претварале су се у магијске формуле за смрт. Тишину за столом прекинуо је Анте, изговарајући реченицу која ће заувек одзвањати у мени: «Бог те јебо, Ели, ево нас к'о два јеврејска студента у Берлину 33-ће»! Та је реченица своју

земљотресну снагу ускоро усмерила против нас двојице. Перфидним илузионизмом стварности бачени смо на њен споредни колосек, поставши службеници оних од којих смо очекивали да нас прогоне. Анте је ту службу платио животом (да, убила га је МОЈА војска), а ја се још увек борим са

стидом што нисам мртав. Избивајући из Босне и Херцеговине у време када је мост «свечано отворен», нисам имао прилику гледати тај водвиљ уживо или на телевизији. Фотографију клонираног моста први сам пут видео у данашњем (30.07.) НИН-у. Угледавши је, тело ми је потресао грчевит

смех, чије узроке нећу да објашњавам. Али сам, поред жеље да се неконтролисано смејем, осетио и још нешто, осетио сам порив, дубок и свепрожимајући, да седнем у какав тенк или за какву великокалибарску хаубицу и поново срушим ту наказну конвексну грађевину, архитектонску

бижутерију чија је једина функција да нагрђује свет, ионако препун грдобе и невољности. Јер, никакав мост, поготово не онај недопуштеним магијским обредом призван из мртвих, онај који је, једном срушен постао мера удаљености обала које је некоћ повезивао, не може умањити

трагичност позиције човека у свету, трагичност која проистиче из нашег везивања за једну или другу обалу. Ћуприја која је помпезно подигнута у Мостару прошле недеље, лоповско је и непристојно чељаде, рођено да лаковернима подари илузију како се може и после смрти трајати, и мучно

га је гледати како се размеће сећањима која му не припадају, повезујући две обале мање чврсто но што власнике сувенира са мотивом моста мостарског те дрангулије повезују са њиховим претходним животима. Ја лично, увек ћу окретати главу од тог призора некрофилног, не желећи да из

своје утробе вадим и поново зидам своја мртва пријатељства. Ту су најсигурнија и најтрајнија, као што је и мост био најтрајнији док га је прекривала набрекла Неретва.

30.јул 2004, у Скопју

Текст је, иначе, мој новински првијенац, објављен у београдском НИН-у те 2004. године.

Unroll please @threadreaderapp