Thread by @elisbektas

поучак о односу радости ситне џеце и удаљености од битачне просторие

механицистичко и некритичко преношење и примиена искустава прошлих ратова у оне будуче обично се покаже ко погубна пракса од које само душман море неког хајра виџет а ја чу вам то сад објаснит путем једног

поучног а истинитог примиера из наше недавне прошлости кои још увиек ние нашо своје миесто у уџбеницима повиести само зато повиес овџе ние наука која тече од прошлости ка садашњости веч од блиске ка далекој прошлости. ви сви знадете да ситна џеца из неког разлога према војсци

гаје топлиа осиечања нег остатак становништва јер да им војници са своим оружјем потичу машту у којој онда ситна џеца и сама буду храбра и тое рецимо једно од преимучстава маште без које многи никад неби сазнали штае то храброс и друге врлине. тако су и у овом нашем задњем рату

ситна џеца вољела војску но та љубав ние била равномиерно распореџена на читаву територију веч се њен интензитет утврџиво по једној законитости која вели да су војску највише вољела ситна џеца тамо џе ние било активних борбених дејстава а јединица на маршу ка битачној просторији

моглае поуздано знат да се приближава одредишту по опадању интензитета одушевљења џеце пред призором војника под оружием. тако смо и ми једно љето добили заповиес да извршимо маршевање ка једном селу у долини криваје и зеницу смо напустили прачени раздраганим махањем многих малих

ручица и веселом циком - ево наших! но како смо се приближавали одредишту та се раздраганос поступно смањивала да би одмах иза завидовича прешла у потпуно равнодушје које је имало нешто од оног философског стоицизма. у селу које нам је додиељено ко база развили смо пристојне и

коректне односе са домицилним становништвом кои су мало помало постајали све приснији и срдачнији и некако нас је то становништво с временом прифатило ко најроџение ал чак ни то зближавање ние начерало ситну џецу из тог села да нам се радују и да вичу - ево наших! кад идемо на

борбени задатак ил се врачамо сњега. ситна џеца су остајала досљедно равнодушна пасмо се накрају и ми морали помирит с чињеницом да чемо чистом и искреном љубављу ситне џеце бит обасути тек касе вратимо у зеницу. но једног дана кроз село је прошо војни џип у ком су сиедили

бригадири махмуљин и брзина и нешто се домунџавали а ситна џеца чим угледаше џип стадоше јурцат зањим ко суманута и махат му ручицама и још му викат јупиии! и ево га благо нама! ја чу искрено и поштено казат да је мене тај изљев њиховог одушевљења мало повриедио па добацих том

буљуку ситне џеце - пичкаливамматерина овима с виших командних басамака машете а нама једва знадете селам и мерхаба назват! па штачемо вама махат, каза једно мало вече ситно џете, касте ви војска а сад смо се обрадовали јер дае ово први пут дасмо виџели циркус како долази у наше

село. било би меџутим посве погрешно закључит да че горе описана законитос о интензитету одушевљења ситне џеце пред призором војске важит и у будучем рату у ком че судечи по овима што су најгласнији у ратничком наративу вечина јединица на свим странама углавном личит на циркус те

че им се ситна џеца обвеселит чак и у самој зони борбених дејстава и једино им се ситна џеца из највечих градова нече баш пуно радоват јер да су она веч обикла на циркусе крај коих и у коима живе и кои им свакодневно пред очима пролазе. а аллах најбоље зна

Unroll please @threadreaderapp