Thread by @mad_you_team

U nizu koji sledi sledi pesma o Karađorđu i početku ustanka koju je baba Zorka, moja prababa, mnogo volela da deklamuje, a nema je u knjigama.

Baba Zorka je iz Orašca, pesma navodno potiče iz sela i prenosi se s kolena na koleno, autor nepoznat.

Мехмед Фочић слугу зове,
Овако му зборит стаде:
„Мој узуне добро слушај
Шта ти ваља радит саде.”

„Погубисмо кнез Алексу,
Погубисмо Бирчанина,
Ђаури се разбегоше,
Освета је тешка њина.”

„Кажу има у Тополи
Карађорђе ђаур љути,
Ако ли нам он умакне
Сви можемо изгинути.”

„Зато иди верна слуго,
Там за ноћи мораш бити.
Он је јунак и опрезан,
Тешко га је ухватити.”

„Делије су на окупу,
Све јунаке бирај себи,
Не жалите товне коње
Да умако само не би.”

Пред Фочићем узун клања,
Скуте љуби и темена,
„Не брини се пашо силни,
Све ће бити за времена.”

Припрема се дивља хајка,
Товни коњи бесни Турци,
Страхота је погледати
Ко из горе мрки вуци.

Језде Турци преко поља
А нема их поноћ прати;
Без одмора и без санка
Жељни плена дочепати.

Таман петли учесташе,
Указа се румен зоре,
Хајка стиже пред Опленац,
Пред Ђорђеве скромне дворе.

Силно Турци Ђорђа вичу,
Разлеже се глас по гори,
Јави им се Ђорђевица,
Овако им одговори:

„Нема Ђорђа, није дома,
Оде негде иза ноћи,
Ако вам је од потребе,
Причекајте, сад ће доћи.”

Иза куће у шумарку
У подруму Ђорђе стоји,
Разне му се мисли роје
А по гласу Турке броји.

К небу поглед свој подиже
Па помену вишњег Бога,
Светог Ђорђа и Николу,
И Климента, свеца свога

Па по среди пушку узе,
Журно оде кроз лугове,
Оборима својим стиже,
Своје верне момке зове.

„Момци моји, соколови,
Остављајте марву ову,
Потпрашите своје пушке,
Послови нас пречи зову.”

„Турска сила пређе меру,
Ми не смемо женски крети,
Не плаш'те се, момци моји,
Још сад ћемо отпочети.”

„Прилика се згодна дала,
Ено турске чете горе,
У недоба оружано
Опколила моје дворе.”

„Што се ближе примакните,
Немојте се чим одати,
Сви гледајте по једнога,
Моја пушка знак ће дати.”

Уређује Ђорђе момке,
Витешком их учи боју,
Да ни један не промаши,
Свак да гледа жртву своју.

Наложили Турци ватру,
Неки стоје, неки седе,
Кафу пију, дуван пуше,
Тихо шапћу и беседе:

„Ми дођосмо прије зоре,
У дому га опет није;
Хајдук ђаур опрезан је,
Гле како се вешто крије.”

„Али овој храброј чети
Неће моћи да умакне.
Морамо га ухватити,
и да му се глава смакне.”

Таман Турци тако зборе,
Ђорђе пред њих тек допаде:
„Ево Турци Црног Ђорђа!”
Па он пушци огањ даде.

Са свих страна верни момци
По примеру вође свога
На мах плотун оборише,
Укинуше по једнога.

Први од њих узун паде,
Ни зинути не могаде,
Још крај њега шесторица
Од пушака мртвих паде.

„Јуриш, момци!” кликну Ђорђе
Па потеже самокреса,
Полетеше хитри момци
Као муње из небеса.

Збунише се бедни Турци
У дерњави и лелеку,
Повезане коње јашу
Камен мајци да утекну.

Још двојица само жива
Без оружја и ђулава,
Беже јадни без обзира,
Спопала их смртна страва.

Хитри момци ко лавови,
Кроз шљивике и пољане
Стигоше их без по муке,
Вратише их повезане.

Колико су преплашени
Грозница их љута тресе,
Клањају се, земљу љубе
И за живот свој моле се.

„Пустите их”, рече Ђорђе,
„Нек Фочићу своме кажу
Како прођу они Турци
Који српске главе тражу.”

@threadreaderapp unroll би овде добро дошао