Manastir Rakovica (Rakovački manastir) se nalazi u gradskom delu našeg malog grada Beograda. Do njega može busom 47, ili autom sa raznih strana. Ja volim pored pruge, jer to je prelep i značajan potez, gore su šume, u podnožju stene, a sa obe strane su predratne vile, zatim 👇
groblje vozova, pokojni IMR koji je u zlom komunizmu hranio 10 000 radnika, a danas je propao, dakle, na tom su potezu su lepa svedočanstva i naše veličine i naše propasti.
Manastir je, veruje se, iz XVI veka, posvećen je arhanđelima Mihajlu o Gavrilu, a ovo je naša 👇
priča o njemu.
Ovde je sahranjen Todor, sin kneza Miloša, kao i Milošev brat Jevrem Obrenović i njegova porodica. Ovde je sahranjen i Blaznavac. U Rakovici se zamonašio Nikolaj Velimirović, a otac Tadej je ovde postao arhimandrit.
Najmanje važno, ali, u manastirskim su knjigama👇
zapisani i moji preci - pre tačno 120 godina ovde je kršten moj pradeda.
Uz samu crkvu je grob Vase Čarapića junaka iz Prvog srpskog ustanka, koji je poginuo na Stambol kapiji. Tu se nalaze i table (stara i nova) postradalima u Balkanskim ratovima. 👇
Levo od ulaza u crkvu su grobovi patrijarha Pavla, i patrijarha Dimitrija, prvog patrijarha nakon obnove srpske crkve pre 100 - ak godina. Baš tu reformu crkve je juče, ako ste videli na tviteru, Čanak predstavio malo drugačije. Ali, dobro, kad si podrepaš svakoj vlasti onda..
👇
Nekada nisu postojale protivgradne rakete, pa su izlivana teška zvona. Kad naiđe gradonosni oblak, monasi bi zvonili, a vibracije bi razbijale te oblake.
Kako stvari stoje sa protivgradnom odbranom u Srbiji, biće toga opet..
👇
Konake i pomoćne zgrade je pre 100 - ak godina projektovao ruski arhitekta, izbeglica u našoj Kraljevini, kome sam ime naravno zaboravio
👇
U samoj crkvi (koja je prelepo ofreskana zalaganjem pokojnog patrijarha Pavla) nalazi se čudotvorna ikona Bogorodice. Monahinja nam je rekla da se pred njom pomolimo protiv ove zle bolesti. I Pupin je verovao i u Boga i u nauku, pa tako i mi.
Inače, Rakovica je ženski manastir.👇
U prodavnici valja nešto kupiti, na izlazu se ostavi neki dinar ko hoće, pa ga spomenu u molitvi.
Na kraju, šta reći, čudan je i lep osećaj kad znaš da ti se pradeda ovde i krstio i venčao...Potomak đeda Brke generala mora pasoš da vadi za takvu akciju, a mi smo u svom gradu ❤
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
"Ovde počivaju srpski junaci" napisano je na spomeniku iz 1915 - e u Košutnjaku po naredbi feldmaršala fon Makenzena.
Ovaj se spomenik nalazi iznad Požeške, poviše pokojnog restorana "Mihajlovac" koji je srušen pre koju godinu.
Otkud ovaj spomenik ovde? Išao sam da ga 👇
posetim, koga zanima, evo i priče
Kada je Beograd u jesen 1915 - e po drugi put pao, odavde je 39 vojnika (36 Srba, 2 Britanca i 1 Francuz) branilo odstupnicu srpskoj vojsci. Na njih je nadirao ceo puk, pruski, iz pravca Ade, sa više od 1000 vojnika, ali oni su ih ovde 👇
zaustavili.
Lično fon Makenzen je kasnije došao da vidi kakva je to sila zaustavila Pruse, a kada je shvatio da se radilo o svega 39 vojnika naspram 1000, događa se nešto do tada neviđeno u istoriji ratovanja: naređuje da se i nemački i srpski vojnici sahrane jedni pored 👇
Zamislite taj maler da i g. ministrovo prase uteče, i da i g.
ministar ostane bez praseta kao i ja; da i ja i g. ministar budemo iste sudbine.
Ali g. ministar, razume se, nije kao ja jurio za prasetom. On bi prosto telefonom javio Upravi varoši Beograda:
- Alo!
👇
- Alo!
- Uteklo mi prase.
Pa sad zamislite starešine kvartova, pa zamislite pisare, i zamislite da se sve to događa o Božiću, a da se o Novoj godini pripremaju izvesna unapređenja. Možete misliti već kako je svaki pisar u sebi pomislio.
- No, ovo mi prase može 👇
i klasu izraditi.
I onda, svako je legao na posao. Vidiš tek, ide pisar iz kvarta varoškog, a za njim žandarm i nosi prase. Idu pravo ministarskoj kući.
- G. ministre, čas' mi je izvestiti vas da sam preduzetom istragom odmah pronašao prase.
Malo posle, vidiš 👇
Pričam sa ćaletom, i pitam ga da li su se u njegovo vreme komunisti mešali stručnjacima u posao?
- Nisu. Uvek je to isto izgledalo, kad dođemo na lice mesta, dočeka nas direktor koji je po pravilu bio učesnik u ratu. Uvek bi prvo pitao "Drugovi, vi ste stigli iz 👇
Beograda?", a onda pita "Treba li vam ljudi, drugovi"? To im valjda ostalo iz rata, da radnike posmatraju kao borce. I onda ostavi jednog sa nama, da je tu šta god da treba, a i verovatno da nas cinkari. Sad, dešavalo se da neko od lokalnih mazne nešto, dođe posle radnog 👇
vremena, i nešto ukrade, tipa, crep za vikendicu. Ali, ako ga uhvate, taj bi sigurno išao u zatvor, i tu nije bilo zajebancije sa komunistima. I kad završimo ceo posao, opet dođe taj direktor, taj neki Korčagin, sa svitom, da primi radove. Onda prođe objektom, gleda, pipka, 👇
...Ženino je mišljenje bilo da je dete bistro, na mene. I moje je mišljenje bilo da je dete bistro, ali da bez ikakve potrebe preteruje u manifestacijama svoje bistrine i da će tako beskorisno istrošiti snagu i upropastiti u sebi budućeg velikog čoveka. Najposle, nije 👇
mi toliko bilo žao sto bi i on ušao u red izlišnih i za Srbiju beskorisnih ljudi, ali sam se ja uopšte bojao toga da mi dete bude bistro jer sam bio uveren da, ako bude bistar, prvo, neće postati ministar u Srbiji, a drugo, izvesno će steći sklonosti ili da falsifikuje 👇
rekvizicione priznanice ili taksene marke. Ako ne to, a on će kao računopolagač sklapati vešto lažne račune, umeće lepo da nađe razloga kako bi pojeo državnu porezu, umeće da potpisuje svoje poznanike i prijatelje, i, uopste, činiće sve što bistri ljudi u Srbiji čine. Prema 👇
Ovo je priča o brodu "Niš", ili dunavskom "Titaniku".
Pošto Beograd početkom 1950 - ih nije imao dovoljno mostova preko Save, do Zemuna se išlo brodom.
Taj 9.9.1952. bio je sasvim običan dan, ljudi su se ukrcavali na "Niš" kao i uvek, vreme je bilo vedro, kapetan je naredio 👇
da se krene. A onda, kada je "Niš" bio između Nebojša Kule i Velikog Ratnog Ostrva, noć je zamenila dan. Nebo je odjednom postalo crno, vetar je duvao brzinom od 100km na sat, padao je gràd veličine jajeta. Kapetan i posada su pokušavali da brod okrenu i vrate nazad, ali, sve 👇
je bilo već prekasno. Za 3 minuta, "Niš" je potonuo na dno reke, na dubinu od 14 metara. Zbog kiše, mnogi putnici su boravili u utrobi broda, pa su ronioci kasnije nailazili na jezive prizore u potpalublju. Broj žrtava nikada nije tačno utvrđen, procene su da se 150 ljudi 👇
Imaš auto, stan, plaćaš karticom ono što kupiš, imaš i neki dug u banci. Imaš i strah da ćeš sve to izgubiti. Taj strah onda počinje da te menja. Strah da više neće biti 10 dana letovanja u Grčkoj, da te tvoji šatro prijatelji više neće zvati u goste na slavu, jer umesto u 👇
kancelariji, ti sad radiš u Maksiju, pa si prešao u nižu kastu. Nakuplja se u tebi gomila besmislenih strahova, telo ti se kvari, živci slabe, postaješ tempirana bomba, prestaješ da se smeješ, brineš, brineš, brineš.
A ne znaš, dragi čoveče, da nije sramota raditi kao 👇
čistač, ili fizički radnik, ili šta god, i zaboravio si, dragi čoveče, da se može letovati i na Adi, i u selu, a ne samo u jebenom rizortu, i seti se, dragi čoveče, kad ti bude teško, kad ostaneš bez para, da će onaj u kancelariji da ti kaže "Nemam", a onaj sa kojim čistiš 👇