ne znate vi gospodine kako je to ova kuća bi se raspala da ne stoji na mojim leđima i raspašće se kad se ja raspadnem a to će biti ubrzo ja se svake noći gušim u suzama a ona bestidnica podaje se vojnicima kao magarica i radila je to i dok je naš dobri brat bio živ
čak ih je i u kuću dovodila a ja sam čistila njihov poganluk ali da ih služim to nisam htjela ja sam služila samo svog dobrog brata koji je bio toliko nesrećan da se na kraju počeo smijati tome i kad su mu se otvorili plikovi na udovima i tad se smijao čak me zadirkivao
zbog ovih brčića na usnama a ove brčiće ja imam oduvijek i već sam se na njih navikla samo me zaboli kad ona bestidnica govori o njima ona nema brčiće pa je vojnici jašu kao magaricu a ja sam zahvalna bogu što ih imam jeste li žedni gospodine evo odmah ću donijeti vina
hrane nemamo ona bestidnica otišla je do logora ona će donijeti hranu išla bih ja da radim po kućama ali nemam snage već dvije noći ne spavam i plačem jer se moj dobri brat tako patio onda pomislim dobro je što je otišao jer su ga plikovi počeli izjedati i to je smrdilo
svima osim meni a onda se uplašim što tako mislim i bude mi žao da sam ja umrla mjesto njega sve bi bilo puno bolje ne bih više morala gledati onu bestidnicu kako se gega po kući niti je slušati kako sa vojnicima rže kao magarica eto i sinoć je dovela kući dvojicu
i sramotila se s njima dok sam ja plakala ja više ne znam šta da radim gospodine ja više ne znam kome da se molim jer sam noćima mrmljala molitve da nestanu plikovi mog dobrog brata a sada bih bila sretna da gledam te plikove i da ih čistim i da me njihov zadah
tjera na povraćanje meni ništa nije bilo teško dok je moj dobri brat bio živ a sada mi je sve teško mada evo već dva dana ništa ne radim samo sjedim i plačem hoćete li još vina gospodine ona magarica će se ljutiti jer to je vino za njene pasje vojnike ali mene više nije briga
ja bih samo htjela da odem za svojim dobrim bratom ili da se on vrati znam da se otamo niko ne vraća ali sinoć kad me plač umorio do kraja zamislila sam da se on vratio i bilo mi je lakše jutros zamalo nisam umrla od gušenja jer znam da je to nemoguće a i kad bi se on vratio
sve bi opet bilo isto i smrdljivi plikovi i moji brčići i rzanje one bestidnice koju pasji vojnici jašu kao magaricu
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
жучасти бакир се очито неморе уморит на послу нуџења доказа дае будалетина и лажов пае тако на турнеји слуџивања диаспоре изјавио како армиа рбих ние изгубила ниедну битку од средине деведесетчетврте до краја рата штое не само будалаштина веч и ружна лаж чију ружночу и поганос
тај субјект лишен сваког морала и љуцког стида неморе појмит а ја чу овџе навес примјер само једне изгубљене битке односно тешког пораза у операцији деблокаде сарајва у задње ратно љето која ние испунила скоро ниедан од постављених циљева и још је за то плачена поголема циена у
војничком материалу па се стога само осебе поставља питање с којом је сврхом покренута тако опсежна а мртвороџена операциа чији су се планери с презиром односили према принципима војне виештине и према стварности и јел можда свхра навлачења главнине снага неколко корпуса на
Tok ljudskog vremena gladak je i neprekinut, ne obazire se na prepreke niti troši snagu na njihovo savlađivanje već ih jednostavno zaobilazi. Povinuje se jedino gravitaciji beskonačnosti, mada neki učenjaci tvrde da je tu ustvari riječ o
gravitaciji ništavila, onako kako se voda pokorava zemljinoj. To ipak ne znači da vrijeme svakog čovjeka teče jednakom brzinom. Nečije juri maticom, a nečije, opet, lagano miluje obale i zavlači se u korijenje vrba što tu rastu. Nečije vrijeme usisa vir, pa ga vrti ukrug sve dok
ne dođe do dna koje ga oslobodi i omogući mu da nastavi teći dalje ili dok ga vrijeme drugoga ne potisne iz tog spiralnog kola. Mnoga se ljudska vremena vuku po dnu korita, noseći na plećima težinu onih sa površine i ne tužeći se što nema svjedoka koji bi im pružio riječ utjehe
Фотогенични мост Хајрудинов срушен је крајем ратне деведесет и треће године, прискрбивши својим падом у Неретву велику омразу Хрватима, како оним из Херцеговине, тако и онима из Загреба. У то време био сам командир чете у Алијиној, како је овде
воле звати, војсци, држећи положај на вероватно најтврђем окршајишту у Лашванској долини, покрај некоћ неугледне, а сад неугледне и блештаве касабе зване Витез. Премда сам успео да потиснем већину својих сећања из тог периода, веома добро памтим потрес којег је у мени изазвала
вест о рушењу моста. Двадесеттрогодишњак са теретом којег би требало да носи тридесеттрогодишњак, помислио сам на час да је то крај света каквог знамо, крај света у којем човек може имати ослонац и упориште. Разумећу много касније да наши ослонци нису мостови, већ илузије и
Osman je uživao u prilici da skoro čudotvorno oplemenjenim čulima iskusi nove, dotad nepoznate senzacije. Dr.Karahmet je obavio savršeno uspjelu operaciju, koju ne bi bilo netačno nazvati ni čarolijom ili alhemijskim zahvatom u najdublje tajne neurologije.
Nekada su za dosezanje takvih vrhunaca ljudskog pregnuća bila potrebna stoljeća ili decenije, ali tok se vremena odskora ubrzao u mjeri koja izaziva nevjericu. Osman se sjećao kako je još samo prošle godine češkao svog mačora Šamšira, zavideći mu na sposobnosti da u trenu uoči
tek izlegle insekte, skoro nevidljive ljudskom oku. I kako je sa rezignacijom prihvatao biološka ograničenja vrste kojoj pripada. A onda su se događaji počeli odvijati kao na filmu. Mladog i perspektivnog operativaca Obavještajno-sigurnosne agencije, savršenog zdravlja i pri tom