Tok ljudskog vremena gladak je i neprekinut, ne obazire se na prepreke niti troši snagu na njihovo savlađivanje već ih jednostavno zaobilazi. Povinuje se jedino gravitaciji beskonačnosti, mada neki učenjaci tvrde da je tu ustvari riječ o
gravitaciji ništavila, onako kako se voda pokorava zemljinoj. To ipak ne znači da vrijeme svakog čovjeka teče jednakom brzinom. Nečije juri maticom, a nečije, opet, lagano miluje obale i zavlači se u korijenje vrba što tu rastu. Nečije vrijeme usisa vir, pa ga vrti ukrug sve dok
ne dođe do dna koje ga oslobodi i omogući mu da nastavi teći dalje ili dok ga vrijeme drugoga ne potisne iz tog spiralnog kola. Mnoga se ljudska vremena vuku po dnu korita, noseći na plećima težinu onih sa površine i ne tužeći se što nema svjedoka koji bi im pružio riječ utjehe
Фотогенични мост Хајрудинов срушен је крајем ратне деведесет и треће године, прискрбивши својим падом у Неретву велику омразу Хрватима, како оним из Херцеговине, тако и онима из Загреба. У то време био сам командир чете у Алијиној, како је овде
воле звати, војсци, држећи положај на вероватно најтврђем окршајишту у Лашванској долини, покрај некоћ неугледне, а сад неугледне и блештаве касабе зване Витез. Премда сам успео да потиснем већину својих сећања из тог периода, веома добро памтим потрес којег је у мени изазвала
вест о рушењу моста. Двадесеттрогодишњак са теретом којег би требало да носи тридесеттрогодишњак, помислио сам на час да је то крај света каквог знамо, крај света у којем човек може имати ослонац и упориште. Разумећу много касније да наши ослонци нису мостови, већ илузије и
Osman je uživao u prilici da skoro čudotvorno oplemenjenim čulima iskusi nove, dotad nepoznate senzacije. Dr.Karahmet je obavio savršeno uspjelu operaciju, koju ne bi bilo netačno nazvati ni čarolijom ili alhemijskim zahvatom u najdublje tajne neurologije.
Nekada su za dosezanje takvih vrhunaca ljudskog pregnuća bila potrebna stoljeća ili decenije, ali tok se vremena odskora ubrzao u mjeri koja izaziva nevjericu. Osman se sjećao kako je još samo prošle godine češkao svog mačora Šamšira, zavideći mu na sposobnosti da u trenu uoči
tek izlegle insekte, skoro nevidljive ljudskom oku. I kako je sa rezignacijom prihvatao biološka ograničenja vrste kojoj pripada. A onda su se događaji počeli odvijati kao na filmu. Mladog i perspektivnog operativaca Obavještajno-sigurnosne agencije, savršenog zdravlja i pri tom
žedan sam i žurim u kafanu u kojoj će mi podmetati bižuterijsko vino a ja ću pristajati na tu sitnosopstveničku prevaru
jer sam žedan
no prolaz koji vodi do odredišta zakrčen je i moram usporiti hod pri tom se plašeći za vlastiti život
jer moja žeđ narasta geometrijskom progresijom
sve joj ovdje pogoduje
i coktavi automobili i tuđi strahovi od impotencije i zamjenice u pluralu koje poput mitraljeskih kuršuma zvižde ulicama i rikošetiraju pa pogađaju i naizgled zaštićena mjesta
strpi se još malo obuzdavam je neće ovo dovijeka
a žeđ raste pa raste i mjerka prepreku u prolazu
zgođušnu ženicu čiji bi bokovi još uvijek umjeli pretvoriti kakav kurčić u skiptar vladara samo kad izgriženi nokti na rukama i iskrzani lak na nožnim prstima
Sklonost jednog mahnitog djeteta ka opasnim i pogibeljnim igrama
Još od najranije životne dobi što će reći kad sam bio posve sitno dijete tako ko što su sad neki među vama, mene su vazda privlačile opasne i pogibeljne igre i drugi oblici zabave. Što veća opasnost i pogibelj
to je moja znatiželja i strast kojom sam se prepuštao takvim igrama bila veća. Ne znam pouzdano otkud meni ta sklonost ali najvjerovatnije sam je dobio u nasljeđe od svog babuke koi je iza onog tamo rata također volio igrat opasne a uzbudljive i vesele igre pa je tako jednom
na imanju našao artiljerijski upaljač od sitnog topa protivkolca što je ustašama ispao kad su se u žurbi pakovali za jedan duži i višegodišnji odmor, pa je ošinuo čekićem po tom upaljaču i tako ostao bez prsta. Ta zgoda od njega je načinila pravog pacifistu i mirdžiju jer je