Thread by @elisbektas

страшна и поучна приповиес о ненаданом сусрету са једним језовитим и неопростивим гриехом штосам га починио у младости

има томе и више од десет година касам једне вечери у чаршији срео школску другарицу коју нисам виџео годинама па се обвеселишмо једно другоме и одошмо на пиче у

оближњи локал у ком нам крај разговора и пича сахати протекоше ко да имају крила те нас тако фајронт скоро изненади и прекиде тамам касмо завршили са претресањем и трачањем наших разредних другарица и касмо требали преч на трачање наших другара из разреда па поштое веч било касно

и још је некаква метиљава и досадна кишица почела падат ја јој предложих да одемо до мог стана и још мало продужимо тај ненадани и радосни сусрет уз угоди разговор и бутељку вина ал моја другарица размисли само пар часака о мом приедлогу па заврти главом ево вако и каза - нечу -

па се осмиехну некако загонетно и помало пакосно ал на онај безазлен и добродушан начин те је ја упитах штае разлог том одбијању а она ми одговори - нечу јер да бисмо лахко могли завршит у постељи ако одем котебе. ние ми то била намиера, одвратих, а да јес била небих читаве

вечери дозиво конобара и поручиво туре веч бих ти још након првог пича изнио приедлог за обављање сношаја ал ето ако би се неким чудом и десило да нас још једна бутељка вина инспирише да се дофатимо и мало загонбамо ал не у постељи јер да у топографији станбене јединице има пуно

маштовитијих и узбудљивијих миеста за појебат се ја и даље неразумим шта би утоме било толко страшно јер дасмо се свакако и ти и ја у завршним разредима школе стално загледали и миеркали се ал нам се ето недаде да одемо корак даље отога јер дасмо били млади и наивни и још

неискусни поврх свега ал сад више нисмо ништа од тога па ако се и појебуцнемо барем нечемо махнитат са заљубљивањем ко у неразборитој младости штобисмо чинили. нисмо се ми само ушколи загледали, каза моја школска другарица касам ја зашутио, веч ја тебе ево и сад загледам и

налазим дае привлачна и заводљива помисо да ја водим љубав стобом а ти мене да појебеш а ти немој порицат да би и теби то било и забавно и узбудљиво ал чеш ме ипак отпратит кучи јер да упркос изазову и жељи ја остајем при својој одлуци да нечу ич котебе. е вала тек сад неразумим

што нечеш, рекох посве збуњен. нечу, одговори моја школска другарица, јер да ти нит морем нит желим халалит један ружан поступак штоси га прие много и много година начинио према мени и тако ми оставио дубок и неизљечив ожиљак на души. мение заиста неугодно и ја бих сад најраџе

пропо уземљу од стида штосе никако неморем сиетит тог свог ружног поступка, одвратих, па те молим да ми рекнеш кои је то поступак како бих мого понудит своје извињење и затражит опроштај ако мој гриех ние од оних заувиек неопростивих. можда ти у некој другој прилици и небих

казала јер да небих имала снаге то изговорит а незаплакат горко и неутјешно, рече моја школска другарица па настави, ал вечерас сам се опила вином па чу некако превалит преко уста ту трауму које се ти тако бешчутан и саможив и несјечаш. ама рекни више штасам начинио, скоро

завапих у огњу нелагоде и нестрпљења. ниси ми се хтио потписат у споменар у првом разреду, скоро шаптом рече моја школска другарица оборивши главу да тако покуша сакрит сузице које су јој се појавиле на рубовима очију које више нису биле очи тигрице у лову веч очи јунице која

тугује а несхвача што тугује веч ето једноставно тако тугује штое јуница. опрости ми... молим те... промуцах након неколко часака тишине и још увиек омамљен силином ударца коим ме ошино мој затајени гриех из далеке прошлости, хајмо полахко према твојој кучи а можда и такси наиџе

успут а прие тога ти морам уз још једну молбу за опроштај упутит и зафалнос голему ко лисац а можда чак и ко влашич. начем зафалнос? упита моја школска другарица и некако се сјетно осмиехну. веч сам ти реко да те нисам позво себи с намиером завоџења и обављања сношаја ал опет

чоек никад неморе знат како че се догаџаји развиат у топлини стана и уз чашу опојног црног вина и да ми ночас ниси открила какво сам нељуцко џубре био у младости и какав језовит гриех носим на души све ове године чак и незнајуч да га носим можда бисмо се ти и ја ночас и дофатили

и водили љубав с твоје односно појебали се с моје стране и ја се ево сад тресем од страха и од зебње при помисли дасам мого појебат нешто што дваес година памти ко јој се ние уписо у споменар и ја заиста незнам бил посље тога мого наставит живит како тако нормалним животом ил бих

посрто унаоколо носеч насеби живу и гнојну рану и наказан ожиљак коим би ме обиљежило тако искуство. ето џецо такое окончо тај мој ненадани и радосни сусрет са једном милом школском другарицом а ви из ове приповиести извуците наук па обуздајте мало та своја стремљења ка помирењу

и суживоту и сведите та своја очекивања на разумне и оствариве миере а ви сад сами оциените колке су разумне и оствариве миере очекивања да чете се помирит и почет суживит у земљи у којој кошпе и по фртаљ стољеча памте тко им се ние уписо у споменар и тај злочин кажљавају

ускрачивањем давања хајкавице коју им нитко ние ни тражио. а аллах најбоље зна

Unroll please @threadreaderapp