Thread by @nikolatanasic

Волим Монтипајтоновце. Мислим да су они можда чак били најгенијалнија и најталентованија група комичара у историји телевизије. Њихов хумор је често био мрачан, гротескан, вулгаран, и свакако не за свачији укус. По данашњим мерилима они представљају еталон политичке некоректности.

Е, сад, ко се сећа урнебесног апсурдистичког ремек-дела "Монти Пајтонов смисао живота"? Почиње са изразито грубом сатиром на рачун ирских католика са њиховим сиромашним и многочланим породицама и презиром према контрацепцији, која се завршава песмом "Сва је сперма света".

Тај скеч је за мене као искреног обожаваоца увек прелазио сваку меру укуса, поготово истински гадна сцена у којој се трудна Иркиња порађа док кува ручак, а беба јој испод сукње пада на под као крпа, да би отац најавио деци да их "опет воде у лабораторију" да буду заморчад.

Ово је само најјаркији пример, а Пајтоновци су имали још мноштво узнемирујућих сцена и вулгарног хумора, па нема спора да је реч о људима који спадају у апсолутни врх светске комедиографије. И замислите сад да Пајтоновци гостују на неком савременом фестивалу са "Смислом живота"!

Замислите да се у мејнстрим медијима појаве текстови са насловима "Фестивал тај-и-тај показује филм са бацањем новорођене бебе на под", на шта следе јавна саблажњавања и захтеви за забраном. И замислите да дођу маскиране битанге да испребијају Клиза, Џонса, Гилијама и друштво.

Пазите, "Монти Пајтонов смисао живота" се '90их емитовао на 3К РТС викендом преподне, заједно са руским цртаћима и емисијом "Линк". Ја сам га гледао као једанаестогодишњак, и умирао сам од смеха. Као што сам умирао од смеха када беба Херман пуши томпус и млати Зеку Роџера.

Данас су ми те слике већ узнемирујуће. Остарио сам, добио сам своју децу. Није ми више смешно. Спорна слика за изложбе у Капетанији изазива у мени нелагоду, одвратност, и гађење. Као и сцена са Ирцима из "Смисла живота". Као и Раблеов "Гаргантуа и Пантагруел", узгред буди речено.

И шта сад да радимо? Да ли треба да забранимо сваки вид хумора који нам је ружан и увредљив? А ако за ригорозну државну цензуру јавно доступних уметничких садржаја не постоји политички консензус, треба ли да суграђанима утерујемо добар укус батинама и уништавањем туђег рада?

Група битанги ушетала је у Стару Капетанију (можда им је то прва изложба у животу, чисто сумњам да често навраћају у Народни музеј) и тамо физички уништила ГОДИНЕ РАДА групе уметника зато што је један државни таблоид објавио потпаљивачки текст о ЈЕДНОМ од тих радова.

Можемо лако замислити како исте битанге уништавају комплетну филмографију Монтипајтоноваца због једног неукусног скеча о Ирцима. Можемо их замислити како пале књиге које нису читали (јер они не читају) на које им је скренуо пажњу "забринути новинар" таблоида. Постоји име за то.

Моја прва реакција на овај случај била је згађеност над спорним цртежом, и гнев на рачун организатора који су изложбу са осетљивим садржајем поставили поред градског шеталишта, без професионалне комуникације са медијима и без прописног обезбеђења за оригиналне уметничке радове.

И даље мислим да организатори сносе одговорност, и да је штета која је настала плод типичног културњачког јавашлука наших институција. Али оно што ме је поразило јесте тихи аплауз, озбиљно климање главама, и релативизације којима је део јавности пропратио батинашки изгред.

Нешто озбиљно није у реду са савременим друштвом, па самим тим и са савременом Србијом, а најеклатантнији симптом тога је лакоћа са којом се одобрава физичко насиље против неистомишљеника, до те мере да ћемо поздравити (или ћутке, у себи одобрити) ФИЗИЧКО УНИШТАВАЊЕ туђег рада.

И није само проблем у томе што је ова комбинација "сигнализирања врлине" и (не баш сасвим) ванинституционалног насиља представља стрму падину која се завршава са Кристалном ноћи и слетовима у Нирнбергу. Проблем је у томе што је суштински разорна по заједницу.

Сви хоће да живе у нормалном друштву, у одговорној заједници, сви желе да се "зна ред". Али за "нормално друштво" је потребно да се нормално понашамо, а то значи да имамо елементарну емпатију за туђе физичко здравље, рад и труд, личну и професионалну безбедност.

Ово није проблем Србије, већ целог света - људи се подбадају једни на друге, суграђани и комшије се претварају у нељуде и звери против којих је све дозвољено. Злуради коментари на рачун поцепаних цртежа у Земуну и на рачун болести митрополита Амфилохија су једна и иста појава.

Ако хоћемо добру комедију, не смемо гушити смех.
Ако хоћемо културни процват, не смемо гушити културу.
Ако хоћемо "нормално друштво", морамо почети од личне и професионалне безбедности сваког појединца - професора, политичара, криминалца у затвору или уметника који излаже цртеже.

Златно правило каже "не чини другом што не желиш да чине теби"; Категорички императив - "третирај човечност у другоме увек као циљ, никад само као средство"; а етика врлине да врлину стичемо тако што у складу са врлином деламо.
А то искључује аплаузе батинашима, кога год да бију.