Кућни број телефона Бранислава Нушића био је 16-04.
Број телефона Николе Пашића је био 13-00.
Војвода Живојин Мишић је имао број телефона 13-85.
Број телефона краља Александра I Карађорђевића је био 13.
Београдски трговци Рајић и Вуковић, у Кнез Михаиловој 31, у продавници играчака, имали су број телефона 11.
Али ко је у Београду имао телефон са бројем 1, и како га је добио...прочитајте у наставку.
Све је почело 1889. године када је донето решење да се, у Београду, уведе телефонска централа. Исте године, завршени су радови на постављању централе од, првих, педесет бројева (
налазила се на спрату ресторана ,,Коларац”), а стигло је и исто толико зидних телефонских апарата, жица, спајалица, те се могло почети постављање широм Београда. Уградња првих четрдесет апарата, који су изгледали као део намештаја, је ишла поприлично лако, јер су распоређени по
службеној дужности у државне управе и разна министарства, али за преосталих десет, који су намењени грађанима Београда, било је повуци-потегни.
Управа телефонске централе, окупила је једног јутра све запослене. Ту групицу чинили су четворица мајстора (телефонисти), који су добили јасно наређење - да изађу у варош и понуде трговцима и већим газдама у чаршији, да им у стан или радњу уведу телефон.
Након испијене прве кафе, мајстори, пуни елана и са телефонским апаратом у рукама, као прикладним узорком, крећу у варош и уз срдачне поздраве, расположени, раздвајају се у четири правца, као стрелци. Ни на крај памети им није било шта их чека...
,,Шта!? Море идите људи, какав телефон! Београд и телефон!? Шта вам пада на памет...”
,,Али господине није скупо, свега осам динара месечно...”
,,Море оставите, јесте ли ви при себи...”
Тако су се понашали они, малобројни, попустљивији и колико-толико пристојни грађани на које су набасали, док је већина била тако арогантна и непријатна током разговора, да су мајстори буквално летели из радњи и кућа, док у станове нису могли ни да кроче. Најратоборније су биле
жене које су често оклагијама витлале све до капије најчешће уз повике: ,,Ју црна, шта дочеках. То чудо да ми унесе у кућу. Док сам ја жива, вала, нећеш! Само преко мене мртве!” и ,, Да ми звони то чудо у кући као да је судница или, боже ме прости, литија...не долази у обзир!”.
Када су мајстори видели да ова работа неће на добро да изађе, кренули су сада заједно, као тим, да се додворавају и умиљавају великим приватницима како би им макар објаснили о чему се ради. Трагали су за њима по радњама, али и, где друго него у кафанама, где су у једној, најзад
срели господина који је бар хтео да их саслуша. Био је то Љубомир Љуба Бојовић, уредник листа ,,Брка”. Након пола сата убеђивања, Љуба је коначно пристао. У тренутку, када је изговорио судбоносно ,,да”, четворица намучених мајстора шкочише од радости, излетеше на улицу срећно
вичући, узбуђено скачући док су им се у очима видео одсјај радости и усхићења каква се може приметити само код мале деце. Када је то њихово весеље угледао Љуба, он цугну гутљај ракије, па изађе за њима на улицу и рече: ,,Чекајте мало, пристајем али под једним условом...”.
Мајстори су остали замрзнути у ваздуху чекајући да чују Љубину заповед.
,,Пристајем да ми уведете то чудо, али да ми телефонски број буде 1, пре свих оних које сте, до сада, увели у државну управу”.
Покуњени и изморени мајстори, са оно мало преостале снаге се предвече вратише у централу и својим шефовима детаљно пренеше тужне и неочекиване догодовштине са терена, али и услов првог потенцијалног телефонског претплатника у Београду.
Управа је вагала и већала неколико дана и коначно донела одлуку. Услов Љубе Бојовића се прихвата! Наложили су мајсторима да се првом приватном претплатнику у Београду обезбеди телефонски апарат који ће носити број 1.
Иначе, други претпланик у Београду (телефонски број 2) је био чувени банкар и посланик Бенцион Були, који је телефонистима, након дужег убеђивања, рекао: ,,Хајде, где одоше толике паре, нек иде и на телефон, да видимо како ће да ради”.
Трећи је припао Пери Петровићу, бравару, и тако се некако скрпило и продало и осталих седам телефонских апарата.
На крају, први стони телефон је уведен код краља Петра и то у спаваћу собу: ,,Поставите га овде, одмах до кревета, тако да га руком могу дохватити” рекао је краљ чувеном Мити Јовановићу, једном од поменуте четворице мајстора. #NestvarnoAstvarno#Laguna#DelfiKnjižare
Војвода Радомир Путник је имао број телефона 12-57.
Милунка Савић није имала телефон.
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
Hej Sloveni
Davne 1834. godine, u vreme panslavistikog pokreta, Samuel Tomašiku, Slovaku po nacionalnosti, svidela se melodija poljske pesme „Jeszcze Polska nie zginelapiše“.
*Ostanite uz ovaj tvit jer sledi interesantna priča…kako kome...
Samuel, te godine u Pragu, piše tekst nove pesme i naziva je „Hej Slovaci“, istu posvećuje svim Slovenima i „lepi“ je na pomenutu melodiju, te menja naslov u „Hej Sloveni“. Pesma počinje da se peva među slovenskim narodima, Slovenci od 1848.
Tokom Drugog svetskog rata ova pesma, uz modifikaciju reči, postaje svečana pesma u svim prilikama, a svirana je i u „najsvečanijem trenutku“ 29. novembra 1945, na Ustavotvornoj skupštini…
Београд је, 1931. године, имао око 300.000 становника, а те године кроз Железничку станицу прошло је око 18 милиона путника. Возови су ишли 110 км/ч.
Beograd je bio kandidat za Olimpijske igre 1948. godine!
Kada je general Svetomir Đukić, potpredsednik Jugoslovenskog olimpijskog odbora i član Međunarodnog olimpijskog foruma, skoro na svoju ruku, 1936, prijavio Beograd za organizaciju petnaestih olimpijskih igara 1948. godine
i ta kandidatura bila prihvaćena, nastala je opšta pometnja kod nas. Većina sportskih saveza se izjasnila protiv toga jer su smatrali da ne postoje uslovi za uspešno izvođenje tog zadatka, dok su pozitivan odgovor dali:
OD BALTIKA DO SAVE
„Živeti se ne mora, ploviti se mora”
Negde početkom 1936. godine, veselo beogradsko društvo je uživalo u kafani slušajući priču Dimitrija Vasiljeviča Sirotkina (1864-1953) o njegovom životu u Carskoj Rusiji pre Oktobarske revolucije,
gde je kao jedan od najvećih brodovlasnika, u čijem je posedu bilo više stotina brodova, zauzimao značajne pozicije i igrao važnu ulogu u poslovnim krugovima, te je čak bio i gradonačelnik Nižnjeg Novgoroda od 1913. do 1917.
(sledi interesantna priča ⬇️)
Dolaskom u Srbiju, ovaj multimilioner i vlasnik više rudnih koncesija zlata širom Evrope, nije klonuo duhom već je odmah od čukaričke opštine uzeo u zakup plac na početku Makiša i tu pokrenuo radionicu za izradu brodova iz koje je već 1923. izašao prvi motorni čamac „Kosta”
Prvi srpski lekar u borbi protiv kuge, i berbera
Krajem 1762. izbila je kuga u Beogradu, te je vrlo brzo prešla i u Vojvodinu. Austrijske vlasti, da bi sprečile dalje širenje, zabranile su svaka okupljanja i dešavanja, a čelnici Novog Sada su lupali glavu - šta dalje činiti!
⬇️
Ipak, našlo se privremeno rešenje. Doneli su odluku da iskopaju opkope (rovove) oko grada i zatvore sve kapije. Stanje je bilo vrlo ozbiljno.
U jednom trenutku, tačnije 29. novembra 1762, neko od čelnika se setio da u gradu imaju lekara, i da je to u stvari prvi srpski lekar, tada jedini, koji je inače medicinu završio u Nemačkoj par godina ranije i nastanio se u Novom Sadu - Jovan Apostolović (1731-1770).
Letnjikovac za slabunjavu decu na Košutnjaku
Primetivši da mnoga siromašna beogradska deca, tokom leta, ostaju kod kuće, za razliku od bogate koja su letovala u banjama, na moru i jezerima, dr Radoje Vukadinović, beogradski lekar i osnivač Društva za očuvanje narodnog zdravlja,
dr Slobodan Ribnikar i dr Vojislav Kujundžić, 7. oktobra 1903, iznose predlog da se za „beogradsku siromašnu i slabunjavu decu” podigne letnji sanatorijum. Ideja je bila da se „slabunjava” i nerazvijena prestonička deca uzrasta od 6 -12 god, primaju na dnevni boravak u prirodi,
te uz dobru hranu i ostalu negu, igrom i zabavom na svežem vazduhu, a pod nadzorom lekara, oporave i ojačaju.
Odmah se krenulo u traganje za pogodnim mestom za letnjikovac. Obišli su sve šume oko Beograda, gledali ih i razmatrali, te im se Košutnjak učinio kao najpogodniji.
..
Brački kamen trpi sve
Grad Zagreb, 1927. godine, donosi odluku da jedan od njegovih najlepših trgova ponese ime Trg kralja Petra I Karađorđevića Oslobodioca.
(sledi zanimljiva priča ⬇️)
Nedugo zatim, 1932, čuveni hrvatski lekar, naučnik i političar dr Lujo Taler iznosi ideju da grad Zagreb oda još veću počast srpskom kralju Petru I Karađorđeviću i da se na istoimenom Trgu izgradi velelepni muzej, a za tu misiju čak zaveštava svoj celokupni imetak.
Olovku u ruke uzima Ivan Meštrović, te uz učešće svojih kolega, crta idejno rešenje za „Dom likovne umjetnosti kralja Petra I Velikog Oslobodioca”. Gradnja tog nesvakidašnjeg zdanja počinje 1934. godine, a svi domaći i svetski mediji izveštavaju o čudnovatom kružnom remek-delu