Thread by @zivojin

Број телефона др Арчибалд Рајса био је 13-55.

Кућни број телефона Бранислава Нушића био је 16-04.

Број телефона Николе Пашића је био 13-00.

Војвода Живојин Мишић је имао број телефона 13-85.

Број телефона краља Александра I Карађорђевића је био 13.

Београдски трговци Рајић и Вуковић, у Кнез Михаиловој 31, у продавници играчака, имали су број телефона 11.

Али ко је у Београду имао телефон са бројем 1, и како га је добио...прочитајте у наставку.
Све је почело 1889. године када је донето решење да се, у Београду, уведе телефонска централа. Исте године, завршени су радови на постављању централе од, првих, педесет бројева (

налазила се на спрату ресторана ,,Коларац”), а стигло је и исто толико зидних телефонских апарата, жица, спајалица, те се могло почети постављање широм Београда. Уградња првих четрдесет апарата, који су изгледали као део намештаја, је ишла поприлично лако, јер су распоређени по

службеној дужности у државне управе и разна министарства, али за преосталих десет, који су намењени грађанима Београда, било је повуци-потегни.

Управа телефонске централе, окупила је једног јутра све запослене. Ту групицу чинили су четворица мајстора (телефонисти), који су добили јасно наређење - да изађу у варош и понуде трговцима и већим газдама у чаршији, да им у стан или радњу уведу телефон.

Након испијене прве кафе, мајстори, пуни елана и са телефонским апаратом у рукама, као прикладним узорком, крећу у варош и уз срдачне поздраве, расположени, раздвајају се у четири правца, као стрелци. Ни на крај памети им није било шта их чека...

,,Шта!? Море идите људи, какав телефон! Београд и телефон!? Шта вам пада на памет...”
,,Али господине није скупо, свега осам динара месечно...”
,,Море оставите, јесте ли ви при себи...”

Тако су се понашали они, малобројни, попустљивији и колико-толико пристојни грађани на које су набасали, док је већина била тако арогантна и непријатна током разговора, да су мајстори буквално летели из радњи и кућа, док у станове нису могли ни да кроче. Најратоборније су биле

жене које су често оклагијама витлале све до капије најчешће уз повике: ,,Ју црна, шта дочеках. То чудо да ми унесе у кућу. Док сам ја жива, вала, нећеш! Само преко мене мртве!” и ,, Да ми звони то чудо у кући као да је судница или, боже ме прости, литија...не долази у обзир!”.

Када су мајстори видели да ова работа неће на добро да изађе, кренули су сада заједно, као тим, да се додворавају и умиљавају великим приватницима како би им макар објаснили о чему се ради. Трагали су за њима по радњама, али и, где друго него у кафанама, где су у једној, најзад

срели господина који је бар хтео да их саслуша. Био је то Љубомир Љуба Бојовић, уредник листа ,,Брка”. Након пола сата убеђивања, Љуба је коначно пристао. У тренутку, када је изговорио судбоносно ,,да”, четворица намучених мајстора шкочише од радости, излетеше на улицу срећно

вичући, узбуђено скачући док су им се у очима видео одсјај радости и усхићења каква се може приметити само код мале деце. Када је то њихово весеље угледао Љуба, он цугну гутљај ракије, па изађе за њима на улицу и рече: ,,Чекајте мало, пристајем али под једним условом...”.

Мајстори су остали замрзнути у ваздуху чекајући да чују Љубину заповед.
,,Пристајем да ми уведете то чудо, али да ми телефонски број буде 1, пре свих оних које сте, до сада, увели у државну управу”.

Покуњени и изморени мајстори, са оно мало преостале снаге се предвече вратише у централу и својим шефовима детаљно пренеше тужне и неочекиване догодовштине са терена, али и услов првог потенцијалног телефонског претплатника у Београду.

Управа је вагала и већала неколико дана и коначно донела одлуку. Услов Љубе Бојовића се прихвата! Наложили су мајсторима да се првом приватном претплатнику у Београду обезбеди телефонски апарат који ће носити број 1.

laguna.rs/n5078_knjiga_n…

Иначе, други претпланик у Београду (телефонски број 2) је био чувени банкар и посланик Бенцион Були, који је телефонистима, након дужег убеђивања, рекао: ,,Хајде, где одоше толике паре, нек иде и на телефон, да видимо како ће да ради”.

Трећи је припао Пери Петровићу, бравару, и тако се некако скрпило и продало и осталих седам телефонских апарата.

На крају, први стони телефон је уведен код краља Петра и то у спаваћу собу: ,,Поставите га овде, одмах до кревета, тако да га руком могу дохватити” рекао је краљ чувеном Мити Јовановићу, једном од поменуте четворице мајстора.
#NestvarnoAstvarno #Laguna #DelfiKnjižare

Војвода Радомир Путник је имао број телефона 12-57.

Милунка Савић није имала телефон.