Први пут чујем за народ Каго, који је пректично десет векова био најокрутније дискриминисан у Француској и Шпанији, а да НИКО НЕ ЗНА ЗАШТО. Говорили су исти језик, били исте вере и расе као њихови суграђани, а дискриминисани су на потпуно сумануте начине. en.m.wikipedia.org/wiki/Cagot
Прича је фасцинантна - ти људи су били изложени целом пакету културног, економског, и политичког шиканирања, омаловажавања, и угњетавања за које су знали Јевреји, Цигани, амерички Црнци, или недодирљиви у Индији, а да је разлог за то била искључиво чињеница да су - Каго.
Примери су на моменте невероватни - улазили су у цркву на посебна врата, могли да се крсте само ноћу, могли да раде само одређене послове, могли да живе само у гетоима и венчавају се само унутар своје заједнице.
Када је дошла револуција, било је случајева да су Кагои упадали у цркве и уништавали крштенице како би обрисали своје порекло, али је локално становништво СМИШЉАЛО ПЕСМИЦЕ састављене од њихових презимена како би се запамтило ко су.
Сви разлози за ову дискриминацију су заборављени и митолошке су природе (причало се да су потомци дрводеља које су направиле Христов крст, и потомци тесара које је краљ Соломон проклео јер су лоше градили Храм, нешто као "антимасони"). Историчари не знају ништа о њиховом пореклу.
Не знају ништа, јер сва историјска сведочанства о њима представља серија закона и локалних прописа којима се дискриминишу. Они сами немају ни специфичну културу, ни идентитет, јер су, где год се налазили, очајнички покушавали да се уклопе у локалну заједницу.
Реч је, дакле, о групи која је можда постојала у раном средњем веку и која је - ко код да су били - у међувремену асимилована, али су заједнице у којима су живели вековима водиле евиденцију о њима и строго водиле рачуна да остану сегрегирани и обесправљени НЕ ЗНАЈУЋИ ЗАШТО.
Нама на Балкану нису стране вековне омразе и пизме, али оне су код нас УВЕК културолошке природе. Дискриминисана заједница увек има своје нарочите особености које чува и негује, и којима се често и поноси. Или је то језик, или вера, или бар нарочити обичаји.
И што је најважније, ове етничке и културолошке баријере се код нас стално пробијају. Не само што постоје бројни примери суживота и толеранције, него припадник било које заједнице може мање-више без проблема да "превери", прихвати културу шире заједнице и асимилује се.
Кагои нису имали ту могућност. Њихово окружење је опсесивно педантно водило рачуна о њиховом пореклу и припадности, иако се НИ ПО ЧЕМУ не разликују од њих. Они су вековима били обележени као нељуди, и тога се придржавала и заједница, и економија, и Црква.
Треба рећи да је ова језива прича (погледајте горе детаље, кога занима) заправо наличје оне "уређене Европе" којој се тако често идолопоклонички дивимо на Истоку, Европе у којој је "имовина неповредива", и "имућне породице имају евиденцију о свом власништву од пре 10 векова".
Очигледно то није једино о чему воде евиденцију. Прича о Кагоима је наличје мита о акумулацији капитала, будући да су овај народ угњетавали исти они инструменти силе који су одржавали класни status quo у Европи. Зашто? ЗАТО ШТО ЈЕ ТО ОНО ШТО ОНИ РАДЕ.
Како изгледа презир Европљана према "нижим људима", добро је документовано, а и ми овде смо небројено пута осетили све чари те "блиставе културе" на својим леђима. И најмање што можемо да учинимо јесте да престанемо да је идолизујемо, и да се отарасимо комплекса ниже вредности.
Ти комплекси ниже вредности нису спонтана ствар. Они су брижљиво грађени и индуковани током векова практиковања расизма, колонијализма, и дискриминације. Ти комплекси су инструмент једне колонијалне политике која се у самој Европи обила о главу и Јеврејима, и Циганима, па и нама.
У нашим уџбеницима није било приче о Кагоима. Прича о Европи је била дуги низ хвалоспева о технолошком и економском напретку, предузимљивости и вредноћи, и плејади изузетних појединаца. Колонијализам и фашизам су ти уџбеници третирали као аномалију. Кагои су доказ да они то нису.
Дискриминација, неједнакост, и фантазије о људима вишег и нижег реда су кичма европске цивилизације. Та цивилизација је дубински искључива према свима које препознаје и означава као "туђине". И када те једном означи као "Кагоа", то остајеш заувек. И ти, и деца твоје деце.
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
Волим Монтипајтоновце. Мислим да су они можда чак били најгенијалнија и најталентованија група комичара у историји телевизије. Њихов хумор је често био мрачан, гротескан, вулгаран, и свакако не за свачији укус. По данашњим мерилима они представљају еталон политичке некоректности.
Е, сад, ко се сећа урнебесног апсурдистичког ремек-дела "Монти Пајтонов смисао живота"? Почиње са изразито грубом сатиром на рачун ирских католика са њиховим сиромашним и многочланим породицама и презиром према контрацепцији, која се завршава песмом "Сва је сперма света".
Тај скеч је за мене као искреног обожаваоца увек прелазио сваку меру укуса, поготово истински гадна сцена у којој се трудна Иркиња порађа док кува ручак, а беба јој испод сукње пада на под као крпа, да би отац најавио деци да их "опет воде у лабораторију" да буду заморчад.
Остаје само још да се види шта ови резултати избора значе за нас који смо свесно апстинирали, а нисмо професионални бојкоташи. Овај резултат је добар само из једног разлога - јер је оголио ауторитарност политичког система у Србији на челу са СНС олигархијом. Истина је увек добра.
У свему осталом, ово је веома лоше: Вучић и СНС има ауторитет да брзински донесе потпуно шокантне антинационалне и антидржавне одлуке, и да се онда четири године бави "контролом штете" преко медија које апсолутно контролише. То је највећа, и непосредна опасност.
Опозиционо настројени грађани не треба да се заносе никаквим "успехом бојкота". Партије које су отворено бојкотовале изборе само су за нијансу мање патетичне од партија које су у изборима учествовале, а свакако не представљају политичку снагу која има снаге да нешто промени.
Нисам хтео да баксузирам прексиноћ, јер сам се бринуо да ће изборном магијом да се изгура још која (псеудо)опозициона партијица преко цензуса,али су оне на овим изборима толико пукле, да их ни Вучић није могао спасти. Дакле, резултате мање-више имамо, па можемо да подвучемо црту:
Прво, и најважније - бојкот је по мом мишљењу спектакуларно успео. Не кампања СзС и екипе за бојкот, она је била једнако глупа и анемична као и кампање "опозиције" на изборима. Али резултат је постигнут - имамо парламент без опозиције.
Пре пар месеци сам гласно говорио да сматрам да је бојкот лоша идеја, јер је Вучић има спреман одговор за њега у лику "лојалне опозиције" која је спремна да статира у скупштини. Искрено нисам веровао да је могућ овакав сазив парламента, и грађани су ме пријатно изненадили.
Карантин је идеалан показатељ у коликој мери друштвене мреже у ствари не одражавају стварну слику народа. На друштвеним мрежама су сви на распусту: читају, гледају филмове, деле поезију, праве рукотворине. А пола грађана и даље ради - ложи топлане, превози робу, производи храну.
На радију нека гошћа из света културе раздрагано говори о "добродошлом одмору од суманутог темпа живота", о прилици да се културно уздиже, обилазе виртуални музеји, да се свира и ствара.
Ни једном речју није показала свест да је за пола грађана живот постао несношљив.
Ови људи морају да раде све што иначе раде: да не касне на посао, да остваре квоту, да заврше папирологију, да зараде надницу/дневницу, а све у условима у којим је кретање ограничено, радни дан скраћен, институције не раде, радно место виси у ваздуху, а болест вреба иза ћошка.