Thread by @elisbektas

склонос једног махнитог џетета ка опасним и погибељним играма

још од најрание животне доби шточе реч касам био посве ситно џете тако кошто су сад неки меџу вама мене су вазда привлачиле опасне и погибељне игре и други облици забаве. што веча опаснос и погибељ тое моја знатижеља

и страс којом сам се препушто таким играма била веча. незнам поуздано оклен мени та склонос ал највиероватние сам је добио у насљеџе од свог бабуке кои је иза оног тамо рата такоџер волио играт опасне а узбудљиве и веселе игре пае тако једном на имању нашо артиљериски упаљач од

ситног топа противколца штое усташама испо касу се у журби паковали за један дужи и вишегодишњи одмор пае ошино чекичем по том упаљачу и тако осто без прста. та згода од њега је начинила правог пацифисту и мирџиу јер дае тај прс био баш онај коим се иначе повлачи окидач па ако

немаш тај прс шташ друго нег бит пацифис. веома је могуче да бих и ја нако махнит и живахан клепо чекичем по артиљериским упаљачима ал њих више ние било касам ја приспио за тако узбудљиве игре. касние сам се нашо у близини тих дражесних играчака ал нажалос више нисам био ситно

џете и знање које сам успут стеко убиало је умени сваку жељу за том игром. зато сам бављење погибељним играма започо шибицама а онда прешо на мучкање разних хемикалиа које су се могле нач у кучи и у оближњим слабо чуваним индустриским постројењима, преправљо сам пиштоље прашљивце

да могу испаљиват и ситне куршуме који нису били убоити по војним стандардима ал су ипак могли нањет одреџену штету мом колко махнитом толко и сречном младом бичу. сречном не у смислу радости веч у смислу срече коју сам имо да ме никад ти куршумчичи непогоде мада су се знали

одбит па ми прозујат ево вако близу главе. матери сам кришом отуџиво ацетон и правио молотов коктелчиче у оним пластичним флашицама са лимунским соком јер да су оне личиле на бонбу те их је било лахко бацит на циљ. струја ме баш и ние привлачила ал сам се знао ту и тамо и сњом

поиграт чисто да сутра нетко некаже види оног малог господчича што себи бира опасне игре, ние му струја довољно добра ко другој џеци из коншилука. какое вриеме протицало те су игре бивале све опасние и изазовние ал њих вам нечу описиват. ние да ја вама невјерујем ал хај знај да

се меџу вама паметнима ние нашо и неки махнит кои би и сам хтио пробат те игре па би сутра било нисам ја крив, кепи ме наговорио. касам ушо у ове године које се из неког необјашњивог разлога зову зрелим та моја склонос ка погибељним играма поче губит своју снагу а у мени се

пробуди некакав опрез и бојажљивос штое у освнови једна бесмислена контрадикциа јер дае било паметние ту опрез имат док је преда мном био читав живот а не сад касе некакав офуцо и потрошио. ал синоч се умени без најаве и из чиста мира пробуди онај ситни махнити дјечак из

узаврелог града и ја пожељех да одиграм какву погибељну игрицу док је добриња спавала своим полуграцким сном кои је љепше шеталиште нег вилсоново па зато уњега свакакви субјекти долазе да протегну ноге. погледам по кухњи шта бих мого узет за ту игру ал како год окренем све би

правило буку а нисам вала толко луд ни храбар па да у глухо доба ночи будим жену и двие мачке од коих је једна потенциални убица и то онај од најгоре врсте кои че вас заскочит слеџа и касе најмање надате онда ми напамет паде једна идеја од чиег се погибељног набоја сав стресох и

претрнух и виероватно би ме разумни страх одговорио од те игре да ми неразумна сујета ние добацила - штае пиздо, јесул то муда отпала успут? зато прикупих сву преосталу храброс па тихо, једва чујно изговорих реченицу коју сам чуо од дине мустафича
- држава се небрине за умиетнике

схвативши да након те реченице ние десила никаква катастрофа ја је понових још двапут и то мало гласние ал не превише да непробудим жену и углаџену мачку те мачку убоицу
- држава се небрине за умиетнике, држава се небрине за умиетнике
ту сам стао јер у овим годинама инсан научи

да нетреба изазиват судбину преко сваке миере. ал сам зато пешес пута наглас изговорио риеч фашизам и ево ме џе пием прву јутарњу кафу раздраган ко ситно џете јер сам одигро једну опасну и погибељну игру баш ко некад касам био лепршав и безбрижан а не вако терс ко сад. тачно сам

знао да че се меџу вама нач будала која че питат учем је садржана погибељ те игре јер да се така будала вазда наџе чим неџе има више од једног инсана. ал ето треба се и над будалом сажалит па чу му ево дат одговор на то питање а ви паметни неморате даље читат јер да ви веч

знадете штачу казат. погибељ изговарања омиљене реченице и омиљене риечи дине мустафича и осталих произвоџача у сектору умиетности лежи утоме штое то заводљиво лахко изговарат и штосе инсан очас навуче на тртљање реченица и риечи које никаквог садржаја немају нит су плод ма и

најмањег мисаоног напора баш кошто се јеменлиа навуче на кхат. кад изговорите нешто тако осјетите се накако лагано и надмочно и све вам се чини дасте нешто големо и драгоциено учинили и дасте задужили не само свое суграџане и земљаке веч и читаво човиечанство својом мудрошчу. а

онда ум и душа траже још тог осиечања и ко прави овисници вичу дај нам само мало да се поправимо а ако им дате то мало они невичу фала веч вичу де нам још једном исто то мало. тако се инсан непримиетно претвори у овисника о изговарању бесмислених реченица и риечи ал он невиди

њихову бесмилсенос веч је увиерен да су оне бремените значењем ко граџанин страховима и брже него услучају конзумацие метха ил крека преџе тачку након које више нема повратка меџу здраве и друштвено одговорне субјекте. јасам током живота мукотрпно учио одбациват овисности и

бират које чу оставит да ми праве друштво тако дасам знао да се нетреба превише зајебават и изазиват судбину те сам са својом ночном опасном игром престо увакат. поштено признам да мие све то причинило угоду и осјечај испуњености ко код оних што скачу са литица с оним штриком око

ногу ал знам да се више нечу зајебават с тим и искушават стрпљење судбине јер да мие сарајво пружило више него довољно отужних и потресних примиера и доказа да овиснос о изговарању бесмислица сломи и упропасти и чак и млаџе и здравие од мене. сачувачу ову ноч у сјечању ко драгу

успомену на тренутак касе умени опет пробудило оно знатижељно и махнито џете ал чу живот наставит живит вако кошто га живим, испуњеног сумљом у сваку своју мисао и риеч и у нади дае и вама претекла барем мрва памети те да и ви сумљате у сваку мисао и сваку риеч. и моју и своју.

само у мустафичеве риечи немојте сумљат јер дае то узалудан труд. у празнину се нема шта сумљат, кад је нешто празнина онда вам је напрви поглед јасно дае то празнина и да то неморе бит ништа друго. а аллах најбоље зна

Unroll please @threadreaderapp