Thread by @elisbektas

истинита бајка о употреби културноумиетничких садржаја у процесу командовања

једном је мени мој добри командант казо

- шпанац де осмисли како чемо војску привич на касарнски живот у смислу да је командири неморају стално подсјечат да изаџу на постројавања

а тих је постројавања било неколко тиеком дана почев од оног јутарњег за фискултуру па за смотру и дизање заставе те за ручак и оно за спуштање заставе и вечеру. ствар би била знатно једноставниа дае војска била смиештена у једној згради ал касарна коју смо користили имала је

вечи број мањих објеката пае свакој чети ваљало засебно ставит до знања кад је вакат да војска прекине радње коима се баве и крене ка писти да се построи. пошто смо имали касарнски разглас риешење се само наметнуло у виду пуштања каквог звучног сигнала десетак минута прие самог

постројавања тако да војска има сасвим довољно времена да се окупи на предвиџеном миесту и осталое само да се риеши питање кои сигнал пустит. након што сам размотрио неколко различитих трубних сигнала све сам их одбацио ко иритантне а ондае из мене проговорио знатижељни и

експерименту склон истраживачки дух па сам позво референта везе кои је био измеџу осталог надлежан и за функционисање разгласа и реко му

- од сутра ујутро десет минута прие сваког постројавања преко разгласа да се пусти шехицки растанак од сафета

референт везе ме гледо мало збуњено ал на располагању ние имо других опциа осим да рекне разумием и да приступи извршавању добиеног задатка. првих неколко дана командири одјељења и водова те дежурни по четама морали су опомињат војску какву поруку носе почетни тактови сафетове

пиесме ал ускорое све то постала једна складна рутина и војска је четри пута дневно дисциплиновано кретала ка писти ко да иду на ајватовицу чим би чули почетак шехицког растанка а јасам добио потврду своје тезе да се аутоматизациа процеса командовања и развиање респонсивности на

команду код војника море постич и путем умиетничких срестава мада нисам имо храбрости и експеримент наставит са увоџењем аутентичнијих и стваралачких умиетничких садржаја веч сам се задржо на примиени најнижег умиетничког нивоа шточе реч оног интерпретативног. пред сами крај рата

сафетов шехицки растанак је посто толко уобичајен и толко смо се привикли нањега да га више нисмо ни примјечивали веч је реаговање на тај подражај препуштено инстиктивном па и подсвјесном сегменту наших психолошких устроја а касарнски и војнички живот ушое у монотону колотечину

но ми се нисмо жалили због тога веч смо говорили шучур драгом аллаху нек смо дочекали и да нам буде досадно. више се нисмо бавили проблемима кои су укључивали и гранична егзистенциална питања у смислу питања живота и смрти веч сасвим обичним проблемима меџу коима је најважние

било риешити питање како искористит вишак времена кои се изненадно појавио. са војском и нижим стариешинским кадром тое риешено путем интензивирања процеса обуке а ми у команди батаљона смо интензивирали социални живот шточе реч дае испиање кахва трајало све дуже а уз кахве смо

знали испиат и ракиу која би се вазда однекуд створила и која нам је помагала да лакше искажемо сречу штое рат завршен те да потиснемо тугу штое рат завршен и што се морамо преводит из инспиративног ратног режима у нихилизам мирнодопског режима. дружење је почињало веч након

дизања заставе кад бисмо се окупили у командантовој канцеларији ради приема дневних задатака и договора а настављано је чим бисмо обавили додиељене задатке и одиста смо их ефикасно и брзо обављали мотивисани кахвом те ракиом и мезетлуком кои су нас чекали. једно је јутро у

просторие команде ушо један од колега и ја га поздравих а он ме погледа погледом пуним мржње и проциеди кроз стегнуту чељус

- мрш упичкуматерину!

- шта тие болан небио? упитах га збуњен јер да се одиста нисам мого сиетит јесам ли га и чиме сам га увриедио и чиме сам заслужио ту

совку но он само изаџе из просторие држеч се руком за главу и остављајуч ме у тами незнања. мистериа се разриешила тек послиеподне касмо се опет срели у просторијама команде но он је сад био знатно расположенији и ја га опет упитах

- шта ти болан би јутрос да ме чераш упичкуматерину?

- халали, одврати колега, а сигурно чеш разумит штосам то учинио кад ти испричам шта ми се синоч десило

онда мие колега казо дае претходну ноч сједио с неким своим ахбабима у кафани на почулици с циљем конзумирања ракие ал и

умјетничких садржаја у виду новоконпоноване и народне глазбе и какое ноч одмицала тако су се реџале туре пича и пиесме на репертоару а у једном тренутку кроз кафану су се проломили и први тактови сафетовог шехицког растанка кои је тад био веома омиљена пиесма и читава је кафана

џематиле пала у занос и пиевала са сафетом. тачние скоро читава кафана јер у заносу ние учествово мој колега кои је на прве тактове шехицког растанка усто од стола и истетуро у хладну и виетровиту почуличку ноч и тамо стајо у мраку чекајуч постројавање и можда би га чеко све до

сабаха да се унека доба његови ахбаби нису запитали џе је па га изашли потражит и нако га промрзлог и утрнулог вратили у кафану. ето џецо једне поучне згоде која вам море бит од користи јер да ево опет једни другима приетимо и јер да се опет некакви ратови најављују а ви кад

будете извлачили поуке из овог штосте прочитали немојте заборавит извуч ону најважниу која вели да културноумиетнички садржаји са снажним идентитарним и митоманским набојем неслуже другоме доли развиању респонсивности на команду шточе реч дресури која че вас накрају одвес у мрак

да уњему стоите док непромрзнете и неутрнете а ви се запитајте хочел сваки пут у близини бит и ахбаба кои че вас из мрака вратит ил чете уњему остат заувиек. а аллах најбоље зна

Unroll please @threadreaderapp