Thread by @elisbektas

истинита и поучна приповиес о једном питању на које сам прво дао погрешан одговор а потом сам нањега тачно одговорио читавим једним језиком

једном сам ја ко посве стино џете од непуне три године живота био у стоцу код родбине а од читаве те родбине највише сам волио роџака зуфу

кои је био у рату и волио оружје а иначе је радио ко домар у столачкој осмољетки смјештеној у ону голему зграду од тесаног камена која се мени ко ситном џетету чинила веча нег што јес а утисак големости појачавали су високи стропови услиед коих се звук у тој згради некако страшно

а свечано одбијо пасам ја волио начинит некакав звук кои че се тако одбијат о зидове и стропове и врачат ми се ко зов авантуре којем сам одољево акое матер била у близини ал чим бих улучио згоду ја бих се отисно уз широке стубе на спрат школе и стао истраживат тај лавиринт

кабинета и учионица у коима је вазда било понешто опасно и занимљиво попут глобуса ил костура ил оне велке рачунаљке са дрвеним куглицама. ту сам дочеко и крај тог љета а самим тим и почетак нове школске године штое значило да мој лични лавиринт више нече бит празан и да че ми

нека досадна џеца пискутавих гласича ометат моје принчевске и витешке подвиге но једног сам дана ипак одлучио да се необазирем на ту плебејску руљу која је ту довоџена на дресуру и чим је звоно испразнило холове школске зграде означивши крај одмора и почетак часа смјело сам крено

уз широке стубе на први спрат одлучношчу каквае красила прве истраживаче кине ил црне африке но касам стиго наврх стубишта схватих дае од читавог лавиринта замене преосто само широки ходник а његове одаје са чудесним товарима блага сад су узурпирали чопори немаштовитих плебејаца.

размишљајуч какав подвиг да начиним како мој успон на спрат неби био узалудан примиетих клавир заклоњен саксиама са некаквим биљкама големих листова како мирно и кротко стои у холу испред кабинета музичког одгоја. призор клавира кои ту стои само замене као некакав скривени и

свети циљ моје авантуре више ние био само изазов кои ме привлачио к себи снагом магнета веч и инператив вишег реда. касам му пришо прво се пропех на прсте јер да ко тад још увиек ситно џете нисам био висок ни колик оне безобразно изазовне црне и биеле дирке а потом неколко пута

из све снаге залупах по њима с обје шаке производеч звук од ког се можда и голема школска зграда од тесаног камена могла срушит нако ко јерихон од трубљи само дае мало дуже потрајо а ние потрајо довољно дуго јер дае из учионице прекпута истрачала наставница српскорвацког језика

злата која је мене иначе вољела ал тад је се устобочила љутито ко милиционер и вако ми приприетила прстом па ме упитала

- јесил ти свиро?

пошто сам био ситно џете ја нисам мого разумит дае то питање само реторичко пасам онако уплашен што сам допустио да будем ухвачен у тајном

подухвату скоро кроз сузице одговорио

- нисам ја свиро тета злато. јасам свирао

ондае тета злата мене узела у наручје па ме одњела мојој матери и вако јој казала

- ево ти ове твоје банде распуштане он се нашо мене исправљат како говорим

тој су се згоди посље грохотом смијали

сви одрасли а ја никако нисам мого разумит штае ту смиешно и морел ишта бит смиешно и весело у свиету у ком чопоре ситних плебејаца подуачва тета злата која говори свиро умиесто свирао. отад је прошло много и много љета тиеком коих се свашта издешавало у мом животу и у животу

уопче пае тако столачка школа постала мања у моим очима ал су уњу упркос смањивању стале двие школе умиесто некадашње једне а тое могуче стога што данас у тим школама џецу подучавају мањи људи нег штое била добра и тек понекад љутита тета злата а јасам умеџувремену мало нарасто и

још мие умрла мама а коначно сам и на једвите јаде успио и сва слова научит те сам напокон мого метут на папир посљедице своје маште којој сам се неодговорно и са страшчу опиумског овисника препушто вечи дио свог живота ал најважние је то штосам у меџувремену успио пронач

скривену печину испод даорсона и уњој једно ево волко зрнце памети зафаљујуч ком данас више нисам сублентаво ситно џете које виче нисам ја свиро веч сам ја свирао нит ми пада напамет исправљат другу чељад кад прогутају глас ил метну понеки вишка тако ко ви што чините јер дае глас

вишка ил мањка на некој риечи исто што и бисер вишка ил мањка на некој жени која и са бисерима и без њих море бит пикатна заводница ил добродушна учитељица ил душевна фукара урокљивих очиу. језик је кључ коим се откључавају тајне капие дуњалука ко и оне скрите у љуцкој души и ја

сигурно небих знао толко ни о дуњалуку ни о љуцкој души дасам се наставио служит погрешним кључевима у виду тих вашим малих и смиешних језика и да нисам од заборава отрго протохумски најстарији језик овог поднебља а засигурно никад небих крено у потрагу за тајном печином испод

даорсона џе је тај језик био скривен док поњега недоџе јуноша са душом ситног трогодишњег џетета да ме једног столачког касног љетног дана прие скоро пола стољеча иначе добра учитељица српскорвацког језика злата ние љутито упитала - јесил ти свиро? и зато се вечерас са неком

благошчу њежном ко сјенка ченпреса и са зафалношчу големом ко хргут сјечам тета злате која је умени запалила искру чији че се огањ разбуктат многа десетљеча касние и обасјат многе таме и зргијат ме у многим студима

Unroll please @threadreaderapp