Данас је сахрањен мој професор са Светске Књижевности Ђорђије Вуковић. Он није пуно бавио новинама и медијима, јер је спадао је у оне професионалце који су мера и ауторитет у својој области, али ван ње за њих се готово и не зна.
Тешко је за неког рећи да је најбољи
Тешко је за неког рећи да је најбољи
у појединој професији, али за Ђорђија бих се усудио да то кажем: Српску књижевност вероватно није нико познавао боље од њега. Његов је утицај на многе стога био велик, и то што се су се у нашу књижевност лако вратили Васић, Краков, Винавер, то што смо модерну Француску књижевност
20. века узорно пратили, што смо учени да поштујемо стил Слободана Јовановића, Кашанина, лудости Лазе Костића или јадиковке Змаја -- такве назоре Ђорђије је ширио ненаметљиво и убедљиво.
Моје сећање на њега је поприлично лично: волео сам га, и њега и његовог умрлог сина Ивана,
Моје сећање на њега је поприлично лично: волео сам га, и њега и његовог умрлог сина Ивана,
као што се воле блиски и честити људи, они ретки с којима можете у поштовању да се не слажете, као што око много ствари и нисмо слагали. На његовим предавањима остајали смо дуже, такмичући се ко ће када коме да плати кафу - ми њему или он нама, и сећам се да сам се стално шалио
да не смемо да се на часовима много врпољимо, да не узмутимо соц. Најкомплексније ствари умео је својом памећу да нам с лакоћом приближи, и сећам се када нас је на мутним Француским песницима учио да испрва прозно прецизно и тачно парафразирамо њихове стихове, а онда размислимо
о чему и како говоре. Касније сам ту модлу прозне парафразе применио на Дису, и смејао се, када сам схватио да је он увек и једино писао само једну песму.
Ђорђија нећете наћи на Google, он вам о њему неће ништа рећи. Ђорђије је био малопис, и има тек књигу-две. Иза њега
Ђорђија нећете наћи на Google, он вам о њему неће ништа рећи. Ђорђије је био малопис, и има тек књигу-две. Иза њега
нема велике славе и венаца, нема одличја, академија, награда, али од славе и венаца био је већи.
Знам да нас је волео, мене и моју умрлу жену, а мени је било тешко када сам га, после Иванове смрти, сретао на Врачару, како слепо лута, далек оном жару с којим сам га памтио.
Знам да нас је волео, мене и моју умрлу жену, а мени је било тешко када сам га, после Иванове смрти, сретао на Врачару, како слепо лута, далек оном жару с којим сам га памтио.
Данас на његовој сахрани није било пуно људи. Његов живот завршио се онако како га је и живео, помало ван главног тока и вреве. Био сам његов студент, а мислим да сам пропустио да му будем пријатељ.
Надам се да ту моју стегнуту наклоност ипак некад видео.
Надам се да ту моју стегнуту наклоност ипак некад видео.
@threadreaderapp unroll
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
