Данас је сахрањен мој професор са Светске Књижевности Ђорђије Вуковић. Он није пуно бавио новинама и медијима, јер је спадао је у оне професионалце који су мера и ауторитет у својој области, али ван ње за њих се готово и не зна.
Тешко је за неког рећи да је најбољи
у појединој професији, али за Ђорђија бих се усудио да то кажем: Српску књижевност вероватно није нико познавао боље од њега. Његов је утицај на многе стога био велик, и то што се су се у нашу књижевност лако вратили Васић, Краков, Винавер, то што смо модерну Француску књижевност
20. века узорно пратили, што смо учени да поштујемо стил Слободана Јовановића, Кашанина, лудости Лазе Костића или јадиковке Змаја -- такве назоре Ђорђије је ширио ненаметљиво и убедљиво.
Моје сећање на њега је поприлично лично: волео сам га, и њега и његовог умрлог сина Ивана,
као што се воле блиски и честити људи, они ретки с којима можете у поштовању да се не слажете, као што око много ствари и нисмо слагали. На његовим предавањима остајали смо дуже, такмичући се ко ће када коме да плати кафу - ми њему или он нама, и сећам се да сам се стално шалио
да не смемо да се на часовима много врпољимо, да не узмутимо соц. Најкомплексније ствари умео је својом памећу да нам с лакоћом приближи, и сећам се када нас је на мутним Француским песницима учио да испрва прозно прецизно и тачно парафразирамо њихове стихове, а онда размислимо
о чему и како говоре. Касније сам ту модлу прозне парафразе применио на Дису, и смејао се, када сам схватио да је он увек и једино писао само једну песму.
Ђорђија нећете наћи на Google, он вам о њему неће ништа рећи. Ђорђије је био малопис, и има тек књигу-две. Иза њега
нема велике славе и венаца, нема одличја, академија, награда, али од славе и венаца био је већи.
Знам да нас је волео, мене и моју умрлу жену, а мени је било тешко када сам га, после Иванове смрти, сретао на Врачару, како слепо лута, далек оном жару с којим сам га памтио.
Данас на његовој сахрани није било пуно људи. Његов живот завршио се онако како га је и живео, помало ван главног тока и вреве. Био сам његов студент, а мислим да сам пропустио да му будем пријатељ.
Надам се да ту моју стегнуту наклоност ипак некад видео.
У кафетеријама често питају да изаберете зрно Бразил или Колумбија или слично. То не значи готово ништа. Замислите да вас на пијаци питају, док бирате јабуку: Италијанска или Грчка? Битна је врста јабуке: Грени Смит или Фуџи?
Ово је само помодна ствар.
На десној страни екрана LOND кафић-пржионичара дати су описи кафа појединих произвођача. Ту ћете видети од ког фармера се купује кафа и каква је, a називе је кафа добила по имањима са којих потиче. (Нормално, не по земљама.) Finca значи имање на шпанском. monmouthcoffee.co.uk/our-coffees/
Ове класификације/типови кафе БРАЗИЛ-КОЛУМБИЈА-КОСТАРИКА-ГВАТЕМАЛА су као хороскопски знаци: ништа уистину не говори, али згодно је као тема за разговор, особито када се људи мувају
A сорти кафе има много, као сорти јабука: Bourbon, Caturra, Pache, Castillo, Blue Mountain...
Мислим да је митрополит Амфилохије тек био дошао у Црну Гору. Тих година мој отац, краљев подофицир и Титов штабни првоборац и начелник у Генералштабу, покренуо је у завичајном селу акцију да се обнови Брајовићка црква, локална богомоља са гробљем у селу Јеленку, Даниловград,
одакле су махом Брајовићи.
У тој цркви мој отац је био крштен, на њеном гробљу сахрањени наши преци, и макар за сахране црква је била неспорни центар тог краја. Била је опустела, увек разваљених врата, иза којих сам читао затечене црквене књиге мртвих и рођених, а понекад се и
пењао климавим лествама на звоник, да гледам наоколо или враћам поиспадале птиће у гнезда.
Цркву смо обновили а Амфилохије је дошао да је такву врати у служење. Кажу да је тих година има тек двадесетак свештеника.
И отац се спремио да чује шта поп има да каже. Видео сам да
Укратко: бљутаво.
Све је то бљутаво.
И ко зна куда иде.
Ево, овако је било: ЦГ држава настојала је да невиђеним правним насиљем сву црквену имовину у ЦГ пребаци на себе. Да ли су циљ биле само богомоље (да би се уступиле Црногорској Православној
Цркви) или и плацеви крај мора, више није ни важно. Папа и ЕУ љубазно су обавестиле ЦГ државу да се обузда, па су додати амандмани ублажили ствар, и -- ако ЦГ јесте правна држава -- закуцали садашњи status quo.
Но, глупирање тиме није окончано, већ је кренуо Балкански
Циркус. Као да је Свевишњи на све просуо лакмус папир, почели су да се, један по један, јављају бели и зелени и плави и жути и свакакви други играчи, бирајући своју боју.
Ко је био први, и не могу да се сетим. Чини се да су то били они радикални студенти са Београдског Правног
"What about Yugoslavia?" I asked.
He smiled viciously: "Like Lebanon. Wait and see."
Амерички писац Роберт Каплан каже да се овај разговор са Милованом Ђиласом одвијао 1985. Звучи пророчки: Југославија се расцепала по својим етничко-религијским друштвеним
формацијама, ратујући једнако крваво и подељено као у Либану.
Ђилас је био далековид. Уосталом, није био један од најцењенијих светских мислилаца 20. века тек тако. Његова књига New class: An Analysis of the Communist System (1957) наводи се као једна од најутицајнијих
у 20. веку. Ђилас је изнутра видео и препознао оно што је морало да пропадне: комунизам. А у њему – Нову класу.
Он запажа да је необично да од партије настаје нова друштвена класа. Процес је обично обрнут: друштвене класе формирају партију, да би кроз њу исказале