Thread by @PredragBrajovic

Мислим да је митрополит Амфилохије тек био дошао у Црну Гору. Тих година мој отац, краљев подофицир и Титов штабни првоборац и начелник у Генералштабу, покренуо је у завичајном селу акцију да се обнови Брајовићка црква, локална богомоља са гробљем у селу Јеленку, Даниловград,

одакле су махом Брајовићи.

У тој цркви мој отац је био крштен, на њеном гробљу сахрањени наши преци, и макар за сахране црква је била неспорни центар тог краја. Била је опустела, увек разваљених врата, иза којих сам читао затечене црквене књиге мртвих и рођених, а понекад се и

пењао климавим лествама на звоник, да гледам наоколо или враћам поиспадале птиће у гнезда.

Цркву смо обновили а Амфилохије је дошао да је такву врати у служење. Кажу да је тих година има тек двадесетак свештеника.

И отац се спремио да чује шта поп има да каже. Видео сам да

пуно људи иде на богослужење.
-- Идем и ја -- поновио је. -- Ако крене да лаже, викнућу му: "Лажеш, попе!".
-- Хоћеш да правиш скандал?
-- Само ако слаже. Титу нисам ћутао...

Амфилохије је и тада важио за контроверзног и паметног црквењака. По безверној Црној Гори, у којој су

само какве бабетине, како су говорили, одлазиле у цркву, ширио је веру и успостављао црквену организацију. Мене та представа није интересовала.

Отац се вратио за можда сат и по времена. Ништа није говорио.
-- И? -- питао сам.
-- Шта и?
-- Па шта си му рекао?

-- Ништа.
-- Како ништа?
-- Ништа није слагао...

Покојном оцу је јуче, 13. јануара, био рођендан. Напунио би 97.

1) Мој отац Радисав, десно, 1944, негде у централној Србији.
2) Амфилохије 1997, на пиштаљка-демонстрацијама против Милошевићеве власти.

@threadreaderapp unroll