непосредно након горког искуства са плажа око денкерка и у напетом ишчекивању почетка битке за британиу и обране острва од герингове зрачне армаде премиер и шеф ратног кабинета винстон черчил наложио је надлежним службама да обезбиеде довољне количине црних вреча за трупла
погинулих у бонбардовању ко и сандука за њихове сахране јер дае винстон помно пратио развој војне технике и војних концепата пае тако разумиевао дае герника само наговјештај ужаса кои у модерном рату очекује цивилно становништво а ушта су се веч били освједочили становници
варшаве или ротердама па он стога ние хтио да уз сву муку живота под свежњевима бонби из хајнкела дорниера и јункерса лондонци морају још и гледат тјелеса погинулих наслагана на гомиле и чекат да се градом уз све недаче прошири још и куга а ми данас управо зафаљујуч таким
детаљима из његове биографие знадемо дае черчил усеби имо и мало државничке гениалности поред оне грандоманске и махните театралности за коју је британиа знала ти и тамо платит прилично крвав и непотребан цех а ове домаче квислинге без окупатора памтичемо по томе што се они уопче
нису сјетили да увакат набаве потребна срества за прописан укоп све вечег броја умрлих од короне ал че се зато сјетит да слажу да су набавили довољне количине вреча за трупла а ако случајно и поруче неколко тих вреча уњих нечете моч ни јазавца метнут а камол инсана
и још чете се моч сматрат сречним ако на ахирет неодете у кеси са логотипом бинга ил меркатора
• • •
Missing some Tweet in this thread? You can try to
force a refresh
истинита и поучна приповиес о ситном џилкошу харету
био у зеници у свој вакат један ситни џилкош харе кои нит је хтио учит школе нит је хтио каква посла тражит веч је само тако крао богу дане па ни у том послу ние био одговоран и дисциплинован нег би га један дан веч од раног
јутра могли виџет у касии са коктом испред себе а сутрадан би из куче изашо тек кад прва смјена изаџе из жељезаре и једино никад ние каснио на пројекцие бруслијевих филмова у кину металург нит на поночне пројекцие ероцких филмова у кину дваесдевети новембар и колко је познато
харе током година ние изосто ни са једне од тих пројекциа а пошто су на репертоару била само три филма и то хопацупа у кревету и грчке смоквице те емануела харе је научио напамет сваки кадар тих умиетничких остварења што му је у одреџеним друштвеним круговима осигурало неформални
питањем дезертерства у ратним сукобима нисам се пречерано детаљно бавио а поготово нисам обављо конпаративна истраживања те вам стога неморем казат кои су ратови тиеком посљедњег стољеча имали највишу стопу самовољног напуштања и бјекства из јединица
ал уопче небих био изненаџен кад би се испоставило дае то овај наш задњи рат за распад југославие а то своје убјеџење темељим на непосредном увиду у статистику о случајевима дезертерства и расписаним потјерницама у зони одговорности тречег корпуса армие рбих и чисто сумљам дае у
другим корпусима те у другим војскама које су се овуда гонбале стање било ишта боље ако ние било чак и горе јер да зеница ко највечи резервоар војничког материала у тречем корпусу ипак ние била у зони активних борбених дејстава пае стога уњој било и мање разлога за бјежање из
један визионарски приедлог за темељну и радикалну реконструкциу гласачког процеса
постојече технике и процедуре изборног процеса односно самог процеса гласања на бирачком миесту одавно су изгубиле сваки смисо и сврху и претвориле су се у костиме из позоришног реквизитариума
путем коих се глумци претварају у краљеве и принчеве и витезове и у друге јунаке ал и даље остају само тречеразредни глумци из сиротиљског провинциског театра кои немогу преварит ни ситну џецу у публици па касе појаве на бини та џеца невичу ево храброг витеза кои че савладат
аждаху и спасит принцезу веч вичу ено оног челавог што нам неда играт лопте иза гараџе па нам је стога вакат признат самима себи дае куцно задњи час и да че веч шјутра можда бит прекасно ако још данас неначинимо неке радикалне промиене како би изборном процесу вратили младалачку
страшна и поучна приповиес о ненаданом сусрету са једним језовитим и неопростивим гриехом штосам га починио у младости
има томе и више од десет година касам једне вечери у чаршији срео школску другарицу коју нисам виџео годинама па се обвеселишмо једно другоме и одошмо на пиче у
оближњи локал у ком нам крај разговора и пича сахати протекоше ко да имају крила те нас тако фајронт скоро изненади и прекиде тамам касмо завршили са претресањем и трачањем наших разредних другарица и касмо требали преч на трачање наших другара из разреда па поштое веч било касно
и још је некаква метиљава и досадна кишица почела падат ја јој предложих да одемо до мог стана и још мало продужимо тај ненадани и радосни сусрет уз угоди разговор и бутељку вина ал моја другарица размисли само пар часака о мом приедлогу па заврти главом ево вако и каза - нечу -
протохумски је прилично развиен и дочеран језик а они склонији неумјереним похвалама рекли би и савршен што би несумљиво било пречеривање но усваком је случају на путу ка савршености далеко одмако од тих ваших малих и смиешних језика јер да он немора стално
застајкиват и питат за пут нит насеби тегли самаре пуне идентитета и ропске послушности но ја ту и тамо чак и протохумском језику пронаџем понеку махану меџу коима је једна озбиљнијих то штое уњему именица мјесец мушког рода штое сасвим прифатљиво за календарски миесец ал уједно
и посве накарадно кад том рјечју треба означит оно префињено и дражесно небеско тиело ког су умни хелени звали селена а разборити латини луна јер да су прецизно разумиевали да то што нас мами таком силином и толко збуњује веч тисучама и тисучама година море бит само жемског рода
легнем неку ноч и заспем па искористим прилику да мало протегнем ноге и удахнем чистог зрака. обиџем круг око парка луна султана јацие а онда сједнем на клупу код споменика синпатичним гостима из провинцие да смотам једну и запалим. тек што сам први дим одбио кадли угледам како
кроз парк иде некакав субјект. реко би чоек ја а опет можда и ние ја онако затегнут и одмјерен. приџе клупи и сједе на њу без да упита јел слободно
- некаже се без да говедо германофилско, упути ми приекор, веч неупитавши јел слободно
- ма неговорим ја тако иначе, правдам се постиџен, веч искористим прилику касам у сну да причам ко ови школовани
- немаш користи од таког опонашања, рече он, јер да ти то радиш гоњен знатижељом и са осиечањем стида а не ко школовани